DOLAZAK U MOSKVU U BURNA VREMENA

Prenosimo putopis našeg saradnika Dragana Bajovića, koji je pod naslovom “Ruske impresije” deo “Zapisa iz gipsa”, knjige koju su ondašnje “Ibarske novosti” objavile 2007. godine; u istoimenom listu putopisi su objavljeni 1993. godine

Pr­vo što će mi na sa­mom ula­sku u Mo­skvu upa­sti u oči bi­će ogro­man pa­no sa nat­pi­som „Aka ban­ka“. Ne­što mi je tu po­zna­to, ali me ovo „aka“ zbu­nju­je. I samo što je tak­si mi­nuo po­red pa­noa, ja­sno mi se uka­zu­je grb Bra­će Ka­rić. Ka­ri­ći, me­đu­tim, ni­su je­di­ni Sr­bi ko­ji ši­re bi­znis po Ru­si­ji. Ru­si­ja je sa­da plod­no tlo za mno­ge po­slo­ve, pa bi­zni­sme­ni sa svih stra­na sve­ta ov­de otva­ra­ju svo­ja pred­u­ze­ća.

Naš tak­si ju­ri pre­ma cen­tru Mo­skve. Sve vre­me vo­zi­mo se po­red re­ke Mo­skve, ko­ja, sa svo­jih 360 mo­sto­va u sa­mom gra­du, to­li­ko vi­ju­ga da ima­te uti­sak da se uvu­kla u sva­ki de­lić tog dva­na­e­sto­mi­li­on­skog me­ga­lo­po­li­sa. Da­nas, 27. mart 1993, još uvek je za­le­đe­na, pa su mno­gi ri­bo­lov­ci otvo­ri­li ru­pe u le­du i zabaci­li svo­je udi­ce. Di­vim se nji­ho­voj hra­bro­sti. Tem­pe­ra­tu­ra je ipak iz­nad nu­le, plus dva, sun­ča­no je, led mo­že sva­kog ča­sa da puk­ne. On­da od tak­si­ste sazna­jem da je bi­lo vi­še ta­kvih slu­ča­je­va i da su ne­ki stra­da­li. Kad smo već za­po­de­nu­li raz­go­vor, pi­ta­m ga za ko­ga je na­rod – za Jelj­ci­na ili za opo­zi­ci­ju (ko­mu­ni­ste). „Na­rod ho­će da je­de“, krat­ko od­go­va­ra. Di­plo­mat­ski od­go­vor? Ili je, mo­žda, na­ro­du za­i­sta sve­jed­no ko je na vla­sti? Dan pre to­ga, sa­zna­ću ka­sni­je iz no­vi­na na en­gle­skom „The Mo­scow ti­mes“, na Cr­ve­nom tr­gu odr­ža­ne su do ta­da naj­ve­će de­mon­stra­ci­je Jelj­ci­no­vih pri­sta­li­ca. Za to vre­me u Kre­mlju se deša­va­la, ka­ko pi­še taj list, „ur­gent­na se­si­ja“ Kon­gre­sa na­rod­nih de­pu­ta­ta. Ne­ko­li­ko sto­ti­na po­li­ca­ja­ca sta­ja­lo je ra­me uz ra­me na li­ni­ji ko­ja raz­dva­ja ho­tel „Ru­si­ja“, u ko­jem de­pu­ta­ti ži­ve, od Kre­mlja, a njih još pet sto­ti­na, u sta­nju pri­prav­no­sti, če­ka­lo je u bli­zi­ni Bolj­šoj te­a­tra. Po­ja­vi­li su se i Jelj­ci­no­vi opo­nen­ti, „oko 4.000 ko­mu­ni­stič­kih de­mon­stra­na­ta, ko­ji su lju­ti­to pred­ska­zi­va­li gra­đan­ski rat“. Re­por­ter po­me­nu­tih no­vi­na na­pra­vio je i ma­lu an­ke­tu sa de­mon­stran­ti­ma. Ta­ko Na­ta­ša Tom­kin, na­uč­ni rad­nik, ka­že: „Ne znam ka­ko da se bo­rim, ali sam sprem­na na to. Ko­mu­ni­sti že­le krv. Ako nas obo­re na ze­mlju, mo­ra­mo ne­što da pre­du­zme­mo“. Da­lje či­tam da su za su­tra, 28. mart, na Cr­ve­nom tr­gu za­ka­za­ne još ve­će de­mon­stra­ci­je na ko­ji­ma se oče­ku­je naj­ma­nje 100.000 antikomuni­sta.

Tim de­mon­stra­ci­ja­ma, ipak sa pri­stoj­ne uda­lje­no­sti, pri­su­stvo­vao sam i ja. Ni­sam mo­gao da pro­ce­nim da li je bi­lo baš 100.000 lju­di, ali sam bio za­gluh­nut grom­kim uz­vi­ci­ma: „Jelj­cin, Jelj­cin…“

Sti­goh, da­kle, u Mo­skvu u bur­na vre­me­na, ali ne s na­me­rom da pra­tim sa­mo po­li­tič­ka zbi­va­nja. Vi­še su me za­ni­ma­le obič­ne stva­ri. Sto­ga sam, čim smo na je­dvi­te ja­de us­pe­li da do­bi­je­mo dve so­be u ho­te­lu „Zla­tan pr­sten“ (ra­ni­je „Bel­grad 1“), oti­šao u obli­žnju uli­cu Ar­bat u ko­joj se od­vi­ja­ju mno­gi za­ni­mlji­vi i uzbudlji­vi do­ga­đa­ji. Ali, pre Ar­ba­ta, da ipak opi­šem na­še mu­ke oko do­bi­ja­nja so­ba u ho­te­lu. Sti­gli smo u ho­tel „Bel­grad“ (ra­ni­je „Bel­grad 2“) pre­ko pu­ta ko­jeg je isto­vet­na zgra­da po­me­nu­tog „Zlat­nog pr­ste­na“. Već na sa­mom ula­zu pri­me­ti­ću tro­ji­cu ili, mo­žda, čak i če­tvo­ri­cu uni­for­mi­sa­nih lju­di. Oni nad­gle­da­ju ko ula­zi u ho­tel. Ako ni­ste gost, a kad do­bi­je­te taj sta­tus po­sta­je­te vla­snik spe­ci­jal­ne pro­pu­sni­ce, ne mo­že­te unu­tra. Na re­cep­ci­ji, iz ne­kih raz­lo­ga, ra­di i do de­set službe­ni­ka. Ve­ro­vat­no da jed­ni dru­ge nad­gle­da­ju. Ili su, mo­žda, u ko­mu­ni­stič­kim vre­me­ni­ma za­po­šlja­va­ni u ogrom­nim ko­li­či­na­ma, pa sad ne zna­ju šta će sa pre­ko­broj­ni­ma.

„So­ba ima, re­ći će jed­na od re­cep­ci­o­nar­ki, ali ne mo­že­te da ih do­bi­je­te“. Bu­kval­no sam se pre­tvo­rio u znak ču­đe­nja. On­da će mi Hra­ne, moj ru­ski do­ma­ćin, ob­ja­sni­ti da se so­ba mo­ra re­zer­vi­sa­ti bar de­set da­na una­pred da bi ima­li vre­me­na da is­pi­ta­ju ko im do­la­zi, a, ako se to ne ura­di, on­da mo­ra­te da ima­te pre­po­ru­ku ne­kog va­žnog čo­ve­ka.

„Da ipak, ka­že Hra­ne, sa­če­ka­mo ma­lo. Ubediću je da nam da so­be“. Ovo „ube­di­ti“ u stva­ri zna­či „pod­mi­ti­ti“. Ali, ona je bi­la ne­sa­lo­mi­va. Či­ta­va dva sa­ta smo se tu­da vr­zma­li, bud­no pra­će­ni od stra­ne lju­di iz obez­be­đe­nja. On­da smo sre­li ne­ke Cr­no­gor­ce ko­je Hra­ne po­zna­je i ko­ji ži­ve u Mo­skvi. Ti Cr­no­gor­ci su u ho­te­lu pre­ko pu­ta pre­go­va­ra­li sa oso­bljem jed­no sat vre­me­na i na kra­ju nam obez­be­di­li dve so­be. Eh, ti Cr­no­gor­ci! Svu­da su ga­zde: u Be­o­gra­du, Nju­jor­ku, na Alja­sci, u Mo­skvi… Ne­će­te mi ve­ro­va­ti, ali ipak da za­pi­šem: stran­ci u mo­skov­skim ho­te­li­ma u pro­se­ku pla­ća­ju oko sto do­la­ra na dan (tu je ura­ču­nat i doručak), a u Me­đu­na­rod­nom ho­te­lu ko­ji je na­pra­vio mi­ster Ar­nold Ha­mer, onaj pre ne­ko­li­ko go­di­na pre­mi­nu­li naj­bo­ga­ti­ji Ame­ri­ka­nac ko­ji je fi­nan­si­rao Le­nji­na i nje­go­vu re­vo­lu­ci­ju, jed­na noć u za­i­sta pre­div­no ure­đe­noj so­bi ko­šta čak či­ta­vih tri sto­ti­ne do­la­ra!

A sad, ko­nač­no, na Ar­bat. To je uli­ca po­put uli­ce Kne­za Mi­ha­i­la u Be­o­gra­du s tim što se na nje­nim ploč­ni­ci­ma mo­gu ku­pi­ti raz­ne stva­ri: obu­ća, su­ve­ni­ri, hrana, oba­ve­zna vod­ka, ma­ke­te ra­znih va­žnih bi­ta­ka, me­đu nji­ma i one naj­va­žni­je – Bo­ro­din­ske, pro­pi­sno ove­re­ne blan­ko le­gi­ti­ma­ci­je KGB-a, Le­nji­no­ve biste, sli­ke, po­pr­sja, fi­gu­re, ra­zno or­de­nje, pri­ve­sci, por­cu­lan, po­su­đe…

To što ima mno­go Le­nji­na shva­tio sam kao bla­gi pod­smeh vre­me­nu ko­je je osta­lo iza ba­ću­ški, ali mi ni­ka­ko ni­je bi­lo ja­sno za­što ne­ma i Sta­lji­na. Stran­ci, pogo­to­vo oni sa za­pa­da, ma­sov­no ku­pu­ju ta­kve stva­ri. Na­ro­či­to do­bro idu me­tal­ne pljo­ske za al­ko­hol sa na­le­plje­nim, ta­ko­đe me­tal­nim, li­kom ve­li­kog vo­đe ili ne­kim dru­gim bolj­še­vič­kim zna­kom. Na Ar­ba­tu me­ne je naj­vi­še za­di­vi­lo to što su tu ži­ve­li mno­gi va­žni ru­ski umet­ni­ci. Pu­škin, na pri­mer. Na ku­ća­ma u ko­ji­ma su ži­ve­li oba­ve­zno su pri­čvr­šće­ne ta­ble na ko­ji­ma pi­še :“Ov­de je ži­veo…“. Valj­da i zbog to­ga, na Ar­ba­tu se naj­vi­še nu­de iko­ne i ori­gi­nal­ne sli­ke ko­je pro­da­ju sa­mi sli­ka­ri i iko­no­pi­sci, da­kle ne pre­pro­dav­ci. Iko­na sv. Ni­ko­le (14×17 cm), na pri­mer, ko­šta 160 do­la­ra. Ima, na­rav­no, i de­set pu­ta jef­ti­ni­jih. Za ovu ko­ja mi je za­pa­la za oko re­ko­še da je isto­rij­ska vred­nost i da to mo­gu da po­tvr­de i cer­ti­fi­ka­tom. Sa­zna­jem da se tu mo­gu na­ći iko­ne iz va­žnih ru­skih iko­no­pi­sač­kih škola: mo­skov­ske, ja­ro­slav­ske, nov­go­rod­ske, tverske…

Još po ne­če­mu je Ar­bat va­žan. Na nje­go­vom po­čet­ku je MID (Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih po­slo­va), sme­šten u ogrom­no kameno zdanje iz Staljinove ere ko­je pod­se­ća na ka­te­dra­lu. Ta­kvih u Mo­skvi ima još šest. Pot­pu­no su iste i iz­gra­di­li su ih ne­mač­ki za­ro­blje­ni­ci po­sle dru­gog svet­skog ra­ta. Po­tom su pu­šte­ni kućama.

Na Ar­ba­tu se, za 500 ru­ba­lja (ne­što vi­še od jed­ne ne­mač­ke mar­ke), mo­že­te fo­to­gra­fi­sa­ti sa Gor­ba­čo­vom i Jelj­ci­nom. Sa­mo, na taj na­čin se iz­la­že­te opasnosti da vam, ka­da fo­to­gra­fi­ju do­ne­se­te ku­ći, ne ve­ru­ju da su Gorbačov i Jeljcin od kar­to­na. Ka­da sam to shva­tio, si­tu­a­ci­ju sa Gor­ba­čo­vom i Jelj­ci­nom po­čeo sam da ob­ja­šnja­vam ova­ko: „Oni su pra­vi, ja sam od kar­to­na“.

                    (nastaviće se)