«SVAKI TALENAT JE BLAGOSLOV»

25. jun 2017.

Tek sa njenim prvim javnim nastupom, javnost je prošlog meseca saznala za sve umetničke talente Dragane Petrović, koja je u Opštoj bolnici u Kraljevu zadužena za odnose sa javnošću, a pored toga piše poeziju, slika, imitira i – odlično peva

«Čitavog života ja sam u čarobnom svetu stihova, muzike i boja, na neki svoj način; u najranijem detinjstvu sam mnoge mamine štikle polomila u pokušaju da budem Olivera Katarina i Lola Novaković», kaže Dragana Petrović, koja je čak i one koji su mislili da je poznaju – iznenadila kada ih je sredinom maja oduševila svojim muzičko-poetskim programom pod nazivom «Zlatni dan» u restoranu «Miraž Autentik».

– Moji prijatelji znaju za moje talente, ali bez obzira na to, bili su iznenađeni kada sam ih pozvala na ”Zlatni dan”, jer nisu znali šta sam pripremila. Preduzeće ”Miraž” mi je ustupilo prostor restorana ”Autentik”, muzička pratnja su bili članovi benda ”Mala noćna banda”, a specijalni gost Nikola Petrović, moj rođak raskošnog glasa. Način na koji on predstavlja rok muziku je neverovatan i veoma sam srećna što je svojim dolaskom upotpunio čitav događaj. Bilo je to veče kada sam, uz pomoć dragih ljudi, divnih emocija i neverovatne energije ostvarila jedan svoj san, predstavila svoje pesme i veliku ljubav prema muzici. Planiram nešto slično i u drugoj polovini godine.https://www.youtube.com/watch?v=Z1FoQDRepes

– Nisam ranije predstavljala svoju poeziju, jer za to nije bilo ni vremena ni prostora u zgusnuntom planeru obaveza. Kada život delite sa profesionalnim sportistom imate dva izbora: da ga pratite u razvoju njegove karijere i u zavisnosti od angažmana menjate mesto boravka, ili da ostanete u svom gradu, radite svoj posao i na sebe preuzmete sve obaveze koje se tiču porodice. Ja sam odabrala ovo drugo. Bilo je teško, ali je time i naša sreća bivala veća kada se svi okupimo, ponosni na tatine sportske uspehe. Suprug je sada u Kraljevu, deca su već stasali momci i imaju svoj životni put, tako da sada mogu da se posvetim svojim velikim ljubavima – muzici i književnosti.

Jesi li i ranije imala umetničke “iskorake”, kao te večeri u «Autentiku» ?

Muzika me pokreće, u svakom smislu, a gitara ima neku posebnu čar. Nemam neki način na koji negujem svoj glas, ako ne računamo pevanje u školskom horu 11 godina, a danas u kuhinji uz spremanje ručka. Moj izbor je uvek rok muzika i najlepše rok balade, a volim da pevam i pesme obojene etno motivima. Muziku koja je provedena kroz raznorazne filtere, sa dva takta i bez duše, ne razumem. 

Poeziju do sada nisam objavljivala, trenutno pregovaram sa izdavačima oko toga. Volela bih da svoje pesme, koje se bave različitom tematikom, objedinim u jednoj knjizi, što je jedino oko čega ne mogu da se dogovorim sa izdavačima. Ja ne pišem samo ljubavnu ili samo poeziju za decu. Moje pesme su raznovrsne, rodoljubive, vesele, setne, ironične, ljubavne, kao ja, pa zbog toga insistiram da se sve one nađu u jednoj knjizi. Pored toga, volela bih da objavim i knjigu priča koje opisuju sve ono neobično iz mog života, a toga je bilo baš mnogo.

Kako “kanališeš” svoje različite talente?

– Oni su blagoslov, jer možete da se ”razmahnete” pa, u zavisnosti od situacije, ispoljite neki od tih talenata. Tako i ja imam faze kada pišem, crtam, glumim, pevam. Volim da prijateljima, nekim povodom, poklonim pesmu ili sliku koju sama uradim. Sa druge strane, velika je šteta ako talenti ostanu neotkriveni i neiskorišćeni. «Najbolji je onaj za koga se zna», rekao je jednom fenomenalni gitarista Satriani i zaista je tako. Ja bih da se za mene zna.

Moje društvo zna da volim da pevam, pa ako im se ne dopada muzika u klubu, uskačem ja i provod je zagarantovan. U šali kažemo da će me, ako im se ne dopadne nešto od hrane, poslati u kuhinju da spremam večeru. Poznaju moj talenat za imitaciju, koji uz kaficu konzumiramo, pa se na kraju često i rasplačemo od smeha.

Dragana kaže da je, na neki način, «obeležena» još od rođenja, posle pet mučnih dana u porodilištu i prognoze da dete više nije živo.

– Sve sam ih tada iznenadila svojim dolaskom na svet, a moja majka kaže da je od toga dana sve onako kako ja hoću. Muku su moji roditelji imali sa mnom, jer sam bila nestašno i strašno uporno dete. Majka je bila očajna jer me nisu preterano zanimale lutkice i salvete, ali zato nije bilo drveta u okolini koje nisam osvojila. Bila sam zdravo, energično dete, koje je u skladu sa svojom prirodom, često imalo razbijena kolena. Kao takva, krenula sam u školu sa šest godina i to u novembru, posle silnih testiranja. Imala sam svega 17 kilograma i dve mašnice u kosi. Moja učiteljica Mirjana Marković iz OŠ ”Vuk Karadžić” iz Ribnice je prva primetila moj talenat za pevanje i imitaciju, pa sam tako već od drugog razreda postala član školskog hora. Te godine smo se preselili u grad, pa je bilo logično da promenim i školu. Upisana sam u OŠ ”Četvrti kraljevački bataljon”. Nisam pobrala simpatije vršnjaka, jer sam došla iz škole ”preko mosta”, pa smo, pošto sam jednoj devojčici počupala kikice posle njenog bezobraznog zadirkivanja, moji roditelji i ja odlučili da se vratim svojoj prvoj školi. Tako sam iz Ulice Cara Lazara putovala u OŠ ”Vuk Karadžić” (uglavnom peške) do kraja osmog razreda i nisam se žalila. Na školskim priredbama sam, kao najmlađa u generaciji, bila u situaciji da pokažem sve svoje talente, nastupala kao solista i član hora, recitovala, imitirala. Sećam se da je tada napravljen jedan televizijski prilog u kom sam imitirala Oliveru Katarinu. U međuvremenu sam upoznala i Desanku Maksimović koja je posetila našu školu i tako zavolela i nju i svet stihova. U četvrtom razredu osnovne škole sam sa jednog takmičenja recitatora donela prvu nagradu recitujući njenu poemu ”Žao mi je čoveka”. Još uvek pamtim i volim svaki njen stih. Sećam se svoje učiteljice Mire, nastavnice geografije Dragice Lazarević, ona mi je bila razredni starešina, koje su bile veoma ponosne na moje uspehe. Ređala su se takmičenja, tadašnje smotre recitatora i muzički festivali, a ja sam svojom pojavom, kao najmlađi učesnik koji se takmiči sa starijima od sebe, dobijala uglavnom specijalne nagrade. Svaki put kada se sretnemo u prolazu pitale bi me jesam li član nekog pozorišta i uz prekor što to nisam, savetovale mi da obavezno konkurišem na Fakultetu dramskih umetnosti. Moj izbor je bio Filološki fakultet i katedra za srpski jezik. Žao mi je što nisam probala da upišem Fakultet dramskih umetnosti, ali okolnosti su bile takve da sam praktično morala da radim i da se školujem. I eto, posle čuda od deteta, danas ni čuda, ni deteta.

Kako bi sebe predstavila kao majku sa svim izazovima koje majčinstvo nosi, a kako sebe lično ?

Majčinstvo me je sasvim promenilo, primirilo i oplemenilo, upoznala sam ljubav u njenom najlepšem obliku. Izazov je bio još veći jer sam u periodu od nekih 14 godina bila uglavnom sama sa decom, dok se suprug bavio košarkom i živeo u drugim gradovima. Sve povišene temperature, prehlade i neprospavane noći zbog dečjih bolesti, odlasci na pola jednog pa na drugi roditeljski sastanak jer su oba zakazana u isto vreme, brige zbog loših stvari koje vrebaju van kuće, izbrisao bi neprocenjiv osećaj beskonačne sreće, nastao od jednog njihovog zagrljaja. Veoma sam ponosna na činjenicu da sam odgajila dva srećna momka, koji su pošteni i dobri ljudi.

Pre podne ja sam zaposlena, obična žena, koja radi odgovoran posao, a popodne majka, domaćica. Obožavam muziku, poeziju, košarku, odbojku. I danas volim da sa klincima iz ulice igram odbojku (na opšte zgražavanje komšiluka). Obožavam decu, a i ona mene, tako da mi se skoro dogodilo da dečak iz susedne zgrade pozvoni, a kad moj sin otvori vrata usledi pitanje ”Hoće li Gaga da izađe napolje”? Sve u svemu, ja sam vesela, zadovoljna žena. Ta žena ume da sanja, ali i da ostvari svoje snove.

Da li voliš posao koji radiš, koliko te on kreativno ispunjava?

– Moj posao u Opštoj bolnici ”Studenica” podrazumeva dozu kreativnosti i inoviranja, jer odnosi sa javnošću to zahtevaju. Zbog neizvesnosti koju nosi i mogućnosti za ispoljavanje kreativnosti, ja volim posao koji radim. Za 17 godina, koliko sam u ovoj zdravstvenoj ustanovi, učestvovala sam u mnogim kampanjama i projektima, što nacionalnih što međunarodnih,  čiji je zajednički cilj bio promovisanje zdravih navika i stvaranje uslova za pružanje zdravstvene zaštite stanovništvu iz udaljenih, seoskih krajeva. Posebno sam ponosna na nacionalnu kampanju ”Ti si moje srce”, koja se sprovodila tokom 2005. i 2006. godine, a koju sam sa posebnim zadovoljstvom osmislila. Promoter te kampanje je bio naš veliki prijatelj, pokojni Dejan Brđović, zajedno sa uspešnim kraljevačkim sportistima. Za sve što smo pokazali tokom te kampanje, (jedini smo za te namene snimili i emitovali promotivne spotove), posebno smo pohvaljeni od strane Ministarstva zdravlja, a naša kampanja proglašena najkreativnijom u Srbiji.

Promocija zdravog života i bura usled pubertetskih promena su bili deo mojih aktivnosti u osnovnim i srednjim školama, u sklopu predavanja za učenike ovih škola. Osim toga, u okviru saradnje sa Društvom protiv raka ”Kraljica Jelena Anžujska” i RTV Kraljevo uradili smo serijal televizijskih emisija o zdravlju, kroz koje smo predstavili naše lekare, njihov rad na očuvanju zdravlja naših sugrađana i novo lice naše ustanove.

Ovaj posao je odgovoran, dinamičan, ne vezuje se za radno vreme, državne i verske praznike, kad većina mojih kolega odmara ja sam na poslu, ali i pored toga pruža mnogo zadovoljstva kada se nagomilani zadaci uspešno urade.

Uz mnogobrojne kontakte sa novinarima, predstavnicima državnih institucija, kompanija iz zemlje i inostranstva, delegacija ambasada i zdravstvenih ustanova iz okruženja, organizaciju različitih sastanaka i edukacija, u mojoj kancelariji je uvek interesantno i dinamično.

Kako sebe zamišljaš za 10 godina?

Volela bih da, uz kafu iz nekog kraljevačkog kafića i miris lipe, nas dve razgovaramo o novoj knjizi sa mojim pričama. Trudiću se da u sebi sačuvam ovaj optimizam i zadovoljstvo, pa da za deset godina opet mogu da kažem da sam zadovoljna, srećna žena i majka.

Ponesi ličnu kartu, za svaki slučaj, ako mi dioptrija poraste toliko da te tada, od staračke slabovidosti, ne prepoznam. 

 foto i video: Zoran Ljubojević