Govorili su za njega da je „čovek koji najtiše govori, a najdalje se čuje“. U svetu su ga priznavali za jednog od najvećih duhovnika našeg vremena, a on je bio previše samokritičan.
„I kad je on sam u pitanju postoji druga strana, nega niko ne može da kritikuje koliko on kritikuje sam sebe“ – rekao je o patrijarhu Pavlu protojerej prof. dr Radovan Bigović, dodajući da je patrijarhova druga strana „u dubokoj senci one zbog koje ga narod naziva „svecem koji hoda“.
Rođen je kao Gojko Stojčević u hrvatskom selu Kućanci 11. septembra 1914. godine. Ostao je bez oca kad su mu bile samo tri godine, malo zatim i bez majke. Othranila ga je i vaspitala tetka. Trudila se, kažu, da ga poštedi od seoskih poslova, ali je odrastajući – morao da se prihvati i motike. Sa sestrom od tetke i njenim mužem leti bi tokom godina školovanja, za vreme raspusta, prašio kukuruz, onda čak morao i da ore. Sam priznaje da je „po prirodi bio slabačak i da su mu stariji pričali kako su mu, kao detetu u povojima, bili upalili sveću misleći da se preselio na onaj svet“. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a Gimanziju u Tuzli ( gde je drugovao sa Mešom Selimovićem). Šestorazrednu Bogosloviju završio je u Tuzli, a po dolasku u Beograd najpre je upisao Medicinski fakultet, pa tek potom Bogosloviju. Uoči Drugog svetskog rata bio je u vojsci u Zaječaru, kao vojni bolničar. Rat i okupacija zatekli su ga u rodnoj Slavoniji, a onda je na svojoj koži osetio izbegličko iskustvo kad je pred ustašama pobegao u Beograd. Tu je sve do 1942. godine radio na raščišćavanju ruševina, a zatim je zbog slabog zdravlja započeo svoj monaški život u manastiru Svete Trojice u Ovčaru.
Svuda pešice…
Nešto kasnije postaje veroučitelj izbegličkoj deci u Banji Koviljači. Priča se da su mu tu lekari otkrili tuberkulozu, predvidevši još svega tri meseca života. U manastiru Vujan, u selu Prislonica između Gornjeg Milanovca i Čačka, gde je došlo do čudesnog izlečenja, bio je sve do 1945. godine. Drveni krst koji je iskušenik Gojko uradio svojom rukom u manastiru Vujan danas se čuva kao posebna vrednost. Zamonašio se 1946. godine u manastiru Blagoveštenje u Ovčar Banji, kada je unapređen u čin jerođakona. Jeromonah je postao 1954. godine, u čin protosinđela unapređen iste godine, a za arhimandrita je proglašen 1957. Te godine odbranio je doktorat na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Atini. I danas se prepričava kako je, kad se jedan srpski crkveni velikodostojnik raspitivao o njegovom učenjaštvu i duhovnosti, iz Atine dobio odgovor: „Kada bi naša grčka crkva imala pet sveštenika kakav je Vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnost, već bi bila najjača crkva na svetu…“
Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. godine. Vest ga je, kažu, zatekla na pokloničkom putovanju u Jerusalimu. Hirotonisan je 22. septembra iste godine u beogradskoj Sabornoj crkvi, a u tron episkopa uveden je 13. oktobra u prizrenskoj Sabornoj crkvi.
Posebno se starao o prizrenskoj Bogosloviji, gradio nove, obnavljao porušene i stare crkve, često putovao i služio u svim mestima svoje eparhije. Živeo je bez posluge i sekretara, gotovo svuda išao pešice ili autobusom. U tom periodu nije bio poznat široj javnosti, ali je kao episkop raško-prizrenski u Ujedinjenim nacijama u Njujorku svedočio o izuzetno lošim međuetničkim odnosima na Kosovu i Metohiji. Biografi su zabeležili da je pisao nadležnima i kucao na vrata svih onih za koje je procenio da mogu da pomognu u sprečavanju sukoba. Nikad nije govorio o šikaniranjima i maltretiranjima kojima je bio izložen od strane Šiptara.https://www.youtube.com/watch?v=Z-GkTpgETE8&t=505s
Molitva i za neprijatelje
Sam patrijarh u svojim sećanjima na 1957. godinu, kad je ustoličen za episkopa raško-prizrenskog, zabeležio je da su, „kad je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosova i Metohije, Srbi u svojoj zemlji odjednom postali nacionalna manjina, kao u tursko doba“. Govorio je još tada da mu je bilo sve jasnije da je „na Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski. Tako se ponašao običan svet, na razne načine, sem starijih, koji su osuđivali nasilja i lakomosti da se dođe do komšijske kuće ili zemlje. Među tim svetom bilo je ljudi koji su znali za svoje srpsko poreklo i osećali da se sprema „nešto što dobru ne vodi.“
Iz sećanja patrijarhovih izdvajamo priču o Dečanima, gde je ispod ćivota Stefana Dečanskog, zarad svojih ljudskih nevolja, dolazilo mnogo Šiptara, ponekad čak i u većem broju nego Srba:
– Desio sam se jednom u porti manastira i čuo razgovor kada je iz crkve izlazio Šiptar sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore koji se tu zatekao, pitao je nesrećnog oca: „Šta ti tražiš od našeg sveca?“ „Ja nisam došao ni vašem, ni našem svecu, već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je on, i vaš, i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ja, ni ti“ – odgovorio je Šiptar, prišavši mi da traži blagoslov za dete.
„Na Kosovu se sve činilo da narodi žive zatvoreno, svako u sebe. Najviše smo mi obmanjivali sami sebe. Omraza kao da je bila jedina prava istina o Kosovu koju sam, nažalost, uvideo. Vekovima vaspitavan da živi plemenskim načinom života…šiptarski narod je upućivan da mu neprijatelji budu svi oni koji govore, veruju i žive drugačije.“
U vremenu zla, smrti, rušenja i paljevina, progona i otimačina, ostao je najpouzdaniji svedok, pa mnogi i danas parafraziraju njegov način da se odgovori na mržnju:
„Kad bi osnivanje naše nezavisne države i njeno održavanje bili mogući samo zločinom, ja bih pre pristao da nestane, ne samo velika, nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego što bih pristao na ljudsko i nečovečno. Eto, to za mene znači kosovski zavet i opredeljenje za carstvo nebesko.“
Autoritet
Za 44. patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je, uoči prvih „višestranačkih“ izbora u Srbiji 3. decembra 1990. godine, kad mu je bilo već 76 godina. Bio je među episkopima onaj koji je najmanje želeo da postane patrijarh, a to je zapisao i mitropolit Amfilohije. Priča se da je Pavle, posle izbora za patrijarha, rekao: „Za vreme poslednjeg izbora – glasanja i izvlačenja iz šešira, Bogu sam se neprekidno molio da ja ne budem izabran za patrijarha. Ali, Bog nije uslišio moje molitve, a to znači da ima svoje planove sa mnom…“
Nema kontinenta na kome nije bio, obišao je sve eparhije srpske crkve, u Australiju je putovao u 91-oj godini života. Obnovio je i osnovao više eparhija i bogoslovija, najviše na njegovu inicijativu veronauka je vraćena u škole 2002. godine, a Bogoslovski fakultet vraćen je „pod okrilje“ Beogradskog univerziteta sa koga je bio proteran, od strane komunističkih vlasti, 1952. godine.
Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu dodelio je 1988. godine patrjarhu Pavlu zvanje počasnog direktora bogoslovlja. Bio je jedan od najobrazovanijih srpskih episkopa, koji iza sebe ima impozantno bogoslovsko naučno delo, ali zbog njegove skromnosti i izbegavanja medijske pompe, javnost o tome nedovoljno zna. Osim toga, najzaslužniji je što je raskol u političkoj emigraciji za njegovog života bio prevaziđen.
Patrijarh Pavle imao je u “rukama” desetak raznih zanata i veština, nije se libio i da na crkvi popravlja krov, ili sebi da krpi cipele. „On je čovek od krvi i mesa, kao i mi. Muče ga mnoge ljudske brige… Ipak, on je ličnost posebnog kova i stila života. Zastrašujućoj moći nasilja, torture i globalnog uslovljavanja, opire se danonoćnom molitvom koja „nebesa otvara“. Od hrane uzima malo, a uvek je sit! Malo spava, a uvek je odmoran! Ništa ne traži, a ni u čemu ne oskudeva! Ništa ne traži, a sve dobija! Sve što ima drugima daje, a što više daje, više prima! Vreme meri večnošću, a ne satom! Nikuda ne žuri, a svuda na vreme stiže! Strog je prema sebi, a blag prema drugima! O sebi nema lepe, ni o drugima ružne reči! Stanovnik je zemlje, ali je i građanin neba! Kada govori, njegov je samo glas, a Hristova reč i naum. Zato malo govori, a mnogo kazuje. Kako govori, tako živi, kako živi, tako govori – tako je o patrijarhu Pavlu pisao protojerej prof. dr Radovan Bigović, koji se 2012. godine i sam preselio na onaj svet.
Nije bio omeđen propagandnim i dnevnopolitičkim manipulacijama, umeo da opomene kako ne treba žurimo sa zagrljajima, ali treba da “, pružimo ruku svakome ko uviđa da moramo živeti kao ljudi, kad nismo mogli kao braća…“
Posete „u četiri oka“
„Sem službenih obaveza da primam, a i one mi, priznajem, teško padaju, najviše zazirem od onih nezvaničnih poseta koje se najavljuju „samo u četiri oka“ i prosto mi, uz određena posredovanja, bivaju i iznuđene… Toliki su vođi političkih stranaka opozicije dolazili kod mene. Protestvuju potom što primam njihove protivnike. A niko ne govori šta je kome rečeno u tim susretima, najvažnije im je da su bili u Patrijaršiji…“
Umro je na današnji dan 2009. godine posle višemesećnog čečenja na Vojno medicinskoj akademiji. Možda mu se, dok je bio još živ, na najlepši način odužio akademik Matija Bećković rečima:
„Sutrašnjeg dana se ne pribojava jedino patrijarh Pavle. Njegov narod se na svako crkveno zvono trza i na svaki pomen njegovog imena strepi samo od jedne vesti, moleći se da ga ta čaša mimoiđe. Jedini koji je tu brigu prebrinuo je patrijarh Pavle, koji se podvizavao da u svakom trenu bude spreman da izađe pred lice Božje, živeći kao da će mu svaki dan biti sudnji i svaka reč poslednja. Kao da je ispunjavao sopstvene reči: „Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali, treba da živi tako da kad umre ceo svet plače, a samo on se raduje. I sinoć, kad smo odlazili od njega tražeći blagoslov, svojom već iznemoćalom rukom zakrstio je vazduh savršeno spokojnim i sigurnim pokretom da se činilo da će taj krst ostati tamo zauvek…“
Potomcima svog brata, kao najbližim srodnicima, ostavio je samo budilnik i sat, a njegovim ordenjem i pisanim delima, koja već danas imaju neprocenjivu vernost, raspolaže Srpska pravoslavna crkva.
foto: print screen You Tube Agape
M. M. Dabić
