26. jun 2016.
Grad bogate istorije ima više od 2.500 mostova, središte je uzbudljivog kulturnog života, prestonica dobre hrane i pića, a ima i jedinstven fudbalski klub
Pretpostavljam da se svaki putopisac u nekom trenutku nađe u nedoumici kada dođe u situaciju da svoje impresije i zapažanja sa putovanja pretoči u reči i stavi ih na papir. Nesumnjivo da se u izvesnom trenutku nađe u svojevrsnom nebranom grožđu, jer se pribojava da njegovo pisanje neće naići na odobravanje čitalaca zato što, možda, ima sasvim drugačiju percepciju određenih fenomena i situacija. A da ne govorim o onom, uslovno rečeno, tehničkom momentu koji se tiče same forme pisanja i famoznog pitanja: odakle početi? Odgovor je, izgleda, sasvim jednostavan – od početka.
Hamburg, ili kako mu puno ime kaže „Slobodni i hanzeatski grad Hamburg“, se nalazi na severu Nemačke, na ušću reka Alster i Bile u Elbu, odakle ona nastavlja prema Severnom moru. Ovaj epitet „slobodan“ potiče od administrativne podele Nemačke, jer se ona kao federacija sastoji od 16 federalnih jedinica (zemalja), od čega 13 pokrajina (Länder) i 3 grada – država (Freistaat), a to su Berlin, Bremen i Hamburg. To da je „hanzeatski“ je povezano sa istorijom grada, jer je tokom srednjeg veka Hamburg bio deo moćnog Hanzeatskog saveza ili lige, koji je okupljao gradove i cehove na obali Baltika koji su uspostavili trgovački monopol u ovoj oblasti. Iako Hamburg nije bio najmoćniji u ovom savezu, na njegovim velelepnim zdanjima lako se može pratiti istorijski kontinuitet bogatog trgovačkog grada i glavnog središta ove regije. Gore pomenute reke su od izuzetnog značaja za celu priču, jer svojim rukavcima i tokovima presecaju gradu, uzduž i popreko, pri čemu su stanovnici grada bili prinuđeni da stvore mrežu mostova, od kojih pojedini predstavljaju pravcata remek dela. Zahvaljujući toj činjenici, Hamburg spada u grad sa najviše mostova, ima ih više od dve i po hiljade, više od Venecije, Amsterdama ili Londona.
Po broju stanovnika spada u drugi najveći nemački grad, odmah iza Berlina, a poput svake velike luke Hamburg predstavlja svojevrsni „melting pot“, ili moderni Vavilon, s obzirom na veliki broj različitih nacija i jezika. Prema statistici, oko 14 procenata stanovnika je iz drugih država ili kontinenata i dovoljno je da prošetate samo jednom od ulica, pa će vam biti jasno o čemu je reč. Premda se već neko vreme u Nemačkoj vodi debata o multikulturalnosti i uspešnosti asimilacije stranaca, u Hamburgu se bar na prvi pogled ne može osetiti bilo kakva tenzija na nacionalnoj ili rasnoj osnovi. Svako je dobrodošao, o čemu svedoče brojni grafiti i nalepnice koje govore „Refugees Welcome“. Da to nije samo običan slogan svedoči informacija da su građani Hamburga u velikoj meri pružili svu moguću pomoć izbeglicama koje su u poslednjem talasu migracija napustile konfliktna područja Bliskog Istoka. Iako će se uvek pronaći neki nezadovoljnik, pripadnik većinskog naroda, koji će da lamentira nad zlom sudbinom svoje nacije koja će se ugušiti u moru legalnih i ilegalnih migranata, većina stanovnika Hamburga nema problem sa tim da bilo ko, bez obzira na boju kože ili veru i običaje, postane stanovnik njihovog grada.
Upravo je multikulturalnost dobitna kombinacija koja oplemenjuje ovaj grad i čini ga živim i šarenim. Kako je u vreme mog boravka trajalo Evropsko prvenstvo u fudbalu, moglo se i na ulicama pratiti koja reprezentacija igra i ko sve živi u Hamburgu. Tako ste mogli da vidite pijane Poljake kako se teturaju ogrnuti crveno-belim zastavama, zatim moderno podšišane Albance kako jurcaju u svojim skupocenim automobilima na koje su nakačene albanske zastave, a tu i tamo bi prošao i poneki Hrvat ponosno noseći šahovničarske boje svoje reprezentacije. Vesti o neredima po Francuskoj su neprestano stizale, ali kao da ih ovde niko nije konstatovao pa nije bilo nimalo neuobičajeno da vidite simpatizere hrvatske reprezentacije kako u dresovima, jedu kebab u nekom od turskih fast food restorana.
Restorani nacionalnih kuhinja su posebna priča. Zaboravite na kobasice, jer u Hamburgu možete probati jela sa svih meridijana. Izbor je ogroman: turska, kineska, vijetnamska, korejska, pakistanska, kurdska, indijska, meksička, italijanska, balkanska i druge kuhinje su vam dostupne i spremne za degustaciju. Nemojte se nadati da ćete jesti u nekim od velikih fast food restorana poput McDonalds-a ili Burger Kinga, jer u užem centru grada ih gotovo i nema. Zato je najbolje da se opustite i bez predrasuda priđete nekom od gore navedenih nacionalnih restorana. 
Dovoljno je, zapravo, da samo pratite sve te divne mirise koji dopiru iz izloga i nećete promašiti sasvim sigurno. Cene su različite i variraju od dela grada u kojem želite da jedete, ali za pet evra dobijate porciju dovoljnu da utolite glad. I ako ste kojim slučajem vegeterijanac ili vegan, nemojte se brinuti da će vas gledati poput kakvog vanzemaljca ukoliko zatražite nešto bez mesa. Gotovo u svakom restoranu postoje vege specijaliteti, a verovatno najjeftiniji izbor vam može biti falafel (ćufte od leblebija)
Nakon kebaba ili ljute kineske hrane, neće biti naodmet da zalijete ručak nekim dobrim osvežavajućem pićem. Svakako da je Nemačka zemlja piva te, ukoliko ste pivopija, možete uživati u gotovo neograničenom izboru ovog napitka. Međutim, moja preporuka ide ka bezalkoholnom osvežavajućem napitku koji se može pronaći u svakom kiosku. U pitanju je Club Mate, piće nastalo daleke 1924. godine, koje ima izvesnu količinu kofeina, pomalo gorkastog ukusa, ali sadrži jako malo šećera i kalorija, posebno u odnosu na Koka kolu i druga energetska pića. Može se pronaći u različitim varijantama, poput Club Mate Cola ili Club Mate Ice Tea. Pored ovog, možda nije naodmet da probate još jedno osvežavajuće piće, potpuno lokalnog karaktera. U pitanju je Fritz kola, nastala 2002. godine kada su dva prijatelja odlučila da naprave novu kolu, mnogo bolju od onih koje su mogle da se nađu na tržištu u tom trenutku. Zahvaljujući interesantnom dizajnu i odličnom ukusu, Fritz kola je postala simbol Hamburga i jedno od najpopularnijih pića u Nemačkoj. Ukoliko se nađete blizu kioska negde u Nemačkoj nemojte zaboraviti da pazarite običnu ili neku od novih ukusa, kao na primer Fritz Orange ili Fritz Mischmach (mešavina kole, oranžade i limunade).
Hamburg nije samo grad u kojem možete dobro jesti i piti, već je središte uzbudljivog kulturnog života. U njemu se nalazi više od 300 pozorišta, Elbska filharmonija, veliki broj klubova, diskoteka i festivala. Noćni život je neverovatan, a neretko se dešava da se zabava nastavi i sledećeg dana, pa se nemojte iznenaditi ako u jutarnjim časovima čujete kako odzvanjaju basovi iz susednog kluba. Pored tog, uslovno rečeno, mainstream kulturnog života, Hamburg se može pohvaliti vrlo živom underground scenom. Posebno mesto u njoj zauzima kvart St. Pauli gde ćete biti u prilici da doživite prave kulturološke šokove. Pankeri, skvoteri, hiphoperi, rejveri i ostali pripadnici subkultura se mogu pronaći na svakom ćošku. Na prvi pogled, kvart se potpuno razlikuje od centra grada, koji je udaljen svega 15ak minuta hoda, i možda će vam se učiniti kao ne baš bezbedno mesto. Međutim, ako zanemarite gomile đubreta ili ponekog pijanca kako vrši nuždu tik pored vas, ovaj kvart pruža jednu sasvim novu dimenziju. Gotovo svaka fasada se može posmatrati kao posebno umetničko delo, jer ih krase izvrsni murali i grafiti. Poruke političke sadržine, mahom antikapilatističke i antifašističke, zjape iza svakog ugla. A na svakom koraku vas prati „Jolly Roger“ ili neki drugi simbol lokalnog fudbalskog kluba St. Pauli.
Fudbalski klub St. Pauli, smešten u istoimenom hamburškom kvartu, predstavlja vrlo zanimljiv fenomen. Naime, klub ne postiže velike fudbalske uspehe, igrači igraju sa promenljivim rezultatom, ali odlikuje ga jedan potpuno drugačiji pogled na fudbalsku industriju i uopšte na fudbalsku kulturu. Ono što će vam svakako skrenuti pažnju jeste zastava duginih boja koja se vijori na ulazu u stadion, pored zastava klupskih boja. Da, dobro ste pročitali. Zastava duginih boja, simbol LGBT zajednice, nalazi se na samom ulazu u stadion, tako da je svi mogu videti. Za one neupućene, navijači kluba se svrstavaju u levičarski nastrojene simpatizere, što je sasvim suprotno od domaćih koji su mahom desničari, te u skladu sa tim podržavaju različite maraginalizovane grupe poput LGBT zajednice, izbeglice, itd. Uprava kluba se sa takvom politikom apsolutno slaže, pa u saradnji sa navijačima preduzima čitav niz akcija uperenih protiv fašizma, ksenofobije, seksizma i homofobije na stadionu.
Mnogo je detalja koji, zbog nedostatka prostora, ostaju nezabeleženi. 
Zato putopisac sa početka priče neretko ostane nedorečen. Jedini način da se nadomesti ovo je da se spakuje kofer ili još bolje begpek, i krene put Hamburga. Tek tako će svaki čitalac biti u prilici da oseti i doživi ovaj neverovatan grad, verovatno na sebi svojstven način.
Vojkan Trifunović
