Jeste li znali da Kopaonik, osim brojnih ski staza ima gejzir, vodopad i ploveće ostrvo, četiri godišnja doba u istom danu, ali i oko 180 zatrpanih rudarskih jama?
U narodu prepričavana i sad već toliko stara da je prerasla u legendu, u potkopaoničkim selima još je živa anegdota kako je jednog, za planinu toplog avgustovskog dana davne 1336. godine, na Kopaonik sa svitom pristigao lično car Dušan. Domaćini se potrudili, pa na trpezu izneli – jagnjetinu sa ražnja, sveže trešnje iz Jošaničke Banje, grožđe iz Župe i hladno vino. Kad se car Dušan začudio zbog takvog menija, planinci su objasnili da se ovce na Kopaoniku kasno jagnje zbog duge zime, a trešnje kasno stižu zbog hladnoće. Grožđe u Župi je, rekoše mu, poranilo, a za hladno vino na Kopaoniku i u avgustu ima snega – i eto objašnjenja.
Sedam vekova kasnije na Kopaoniku (Pančićev vrh 2017 metara nadmorske visine) i dalje ima bogatih trpeza, ali – nema careva. Oni koji bar jednom godišnje ne dođu na Kopaonik sve češće imaju priliku da se iznenade. Jer, svake godine, u samom srcu planine niču novi višespratni objekti. Mnogi negoduju zbog komercijalizacije i preterane urbanizacije planine, tvrdeći da će zbog njih prostor koji se zove Ravni Kopaonik, jednostavno – izgubiti dušu. 
Investitori ne mare, nego grabe svaki dan da se, “dok ima videla”, posao završi pre prvih pahulja. Jer, kad jednom padne, sneg ostane najmanje pet meseci – obično od sredine novembra do sredine aprila. Sneg se u odnosu na ostale predele u Srbiji najduže zadržava na Kopaoniku, u proseku – oko 200 dana godišnje. Ova planina otprilike, ima isto toliko sunčanih dana u godini, a najmanje 150 dana temperatura ne pređe nulti podeljak. Dešava se i da sneg iznenadi usred leta, poslednji put u avgustu 1984. godine, kada je potrajao čak pet dana. Ponekad se, kažu, na Kopaoniku, promene i četiri godišnja doba za jedan jedini dan.
Ime je planina, po predanju, dobila po činjenici da se na tim prostorima, još od praistorije kopala ruda, zlato, srebro, olovo, cink. Odatle naziv – Kopaonik. Pojedini meštani i danas kažu – Kopanik. Baš kao i Milan Ivanović iz jednog potkopaoničkog sela, koji je na planini, doduše ne u turističkom delu, jer su odatle odavno proterani, sa stadom “od Đurđevad’ne, pa dokle bidne lepo vreme”. Taj period, otprilike je na samom kraju: krajem septembra, eventualno do sredine oktobra, i Milana, i stado sa planine oteraće jutarnje hladnoće . Polako se, kaže, spremaju za zimski san. Silazak sa planine, da ih “ne potera sneg”, već je na vidiku. Za stado je već postalo hladno, čim počne hladnije vreme počinje da preti i veća opasnost od gladnih vukova. Zato i Milan, i stado prezimljuju u njegovom rodnom selu, u podnožju Kopaonika.
Leti čobani spavaju u kolibama. Čobanice, kažu, odavno postoje samo u pričama. Čobani porane: već u četiri ujutru su na nogama, valja stado za vreme velikih vrućina voditi negde pored vode. U devet uveče se radni dan završava u proleće i leti. U septembru je radni dan već skraćen, pa traje od sedam ujutru do sedam uveče.
U magli koja, onako kako iznenada ume da se spusti, u septembarskom popodnevu isto tako iznenada i ode, Milana sam prvo čula, pa tek videla. Poznati zvuk stada ovaca sa zvonima oko vrata, kao iz starih zaboravljenih filmova.
Simbol Kopaonika danas je i nezaobilazna pijaca. Tezga za kojom nalazimo prodavce iz jednog sela kod Brusa bogata je ponudama: razne vrste :slatko, ajvar, med, kupinovo vino, rakija, sir, kajmak. Izloženi proizvodi kompletno su, kažu, iz porodične manufakture: supruga i snaha prave ajvar, sirupe, slatko od šljiva, drenjina, kupina, šumskih jagoda… Naš sagovornik i njegov sin prave – rakiju i vino. Ipak, kaže, nije zadovoljan prodajom ni u sezoni, a kamoli sad kad se gužva kakva će na Kopaoniku biti za tri meseca još ne da ni zamisliti.
foto Milan Stojković
Kao u apoteci, i na tezgi pored poređana, kako piše na drvenoj tabli, prirodna i zdrava hrana, a prodavac nam preporučuje “zdravu rakiju”.
– Ako se uzima po malo, tek onako “za dušu”, naravno da je zdrava. Sve su to prirodne jabukovače, klekovače, dunjevače, a četvorostruko je skuplja rakiju “medveđa krv” u koju se stavljaju med, propolis i još 24 vrste raznih trava ubranih na vrletima Kopaonika.
Od specijaliteta na tezgi u ponudi i “kopaonička vijagra” – med sa orasima koji, kažu, pomaže bolje nego ona prava.
Na padinama Kopaonika raste 825 vrsta i podvrsta biljaka, među njima 91 endemska, iz perioda pre ledenog doba. Zbog biljke, u narodu zvane sirištara, koja raste u Sibiru, Turkestanu, Maloj Aziji, ali u Evropi nigde više sem na Kopaoniku, delimično je morala da bude menjana trasa jedne žičare, jer je ta biljka pod posebnim režimom zaštite. Runolist je retka endemska biqka u evropskim planinama, ali – raste na Kopaoniku. Njegov cvet je simbol planinarskog pokreta. 
Meštani ga zovu još i “Jagodina suza”, po devojci koja je, prema legendi, izgubila stado u planini. Tražeći ovce, neutešno je plakala, a na svakom mestu gde je pala Jagodina suza, nikao je po jedan plavičasti cvet runolista. Ovu retku biljku posetioci koji znaju za njen značaj – ne beru, a nepisano je pravilo da je, i kada je ugledaju, ostave, sačuvaju i prepuste prirodi.
Metođe je prvo svetilište na ovom prostoru. Datira iz trećeg veka, a nalazi se na nekoliko stotina metara od napuštenog rudnika. U pitanju je crkva posvećena svetom Metodiju. Iz kamene litice lije voda koja, kažu, ima blagotvorno dejstvo, isceljuje rane i leči brojne bolesti. Ovo je mesto gde se 3. jula svake godine okuplja narod ovog kraja. Na taj dan 1504. godine, Turci su rudare iz okolnih mesta naterali da uđu u okna i kopaju rudu, iako je napolju besnelo užasno nevreme. Grom je zapalio rudnik, a mnogo rudara našlo je smrt u požaru i urušenim oknima. Procenjuje se da danas na čitavom Kopaoniku ima oko 180 zatrpanih i napuštenih rudarskih jama.
Svaki meštannin s ponosom će vam pričati o prirodnim lepotama planine. Malo posetilaca Kopaonika zna da se u kanjonu Brzećke reke nalazi gejzir koji pulsira na svakih 15 minuta, a mlaz vode dostiže visinu od šest metara.
Na lokalitetu Jaram, kraj šumske staze nalazi se sedam izvora od kojih se formira rečica Jelovarnik koja, silazeći ka podnožju stvara vodopad visok više od 25 metara. 
Kopaonik ima i ploveće, od trave i šiblja formirano ostrvo na Semeteškom jezeru koje je prečnika 60-tak metara. Ribolov je strogo zabranjen, jer tu živi i starosedelac “triton”, endemska vrsta koja je, poput ohridske pastrmke, preživela ledeno doba. 
Sve to ne mogu da vide oni kojima su jedine asocijacije na Kopaonik – zimski turizam i skijanje.
“Dopustite mi da se ovom prilikom poslužim lepom osobinom čovečjeg duha i da vas odvedem u jedan prekrasni kraj Srbije u kome sam često boravio da mu proučim prirodu, u kome sam svaki put nahodio štogod novo da vidim ili čemu da se divim, koji nisam nikad ostavljao, a da ne bi poželeo da se još jednom tamo povrnem, a to je – Kopaonik i njegovo podgorje.” Kažu da je botaničar svetskog glasa, Josif Pančić, naučnik koji je najbolje poznavao i opisao floru Srbije, o planini na krovu Srbije uvek ovako nadahnuto govorio. Umro je 1888. godine, a od 1951. godine njegovi zemni ostaci, po želji koju je u amanet ostavio, počivaju u kovčegu od Pančićeve omorike u mauzoleju, na vrhu Kopaonika koji od tada nosi ime Pančićev vrh (do tada je bio Milanov vrh, po kralju Milanu Obrenoviću koji je na vrhu Kopaonika bio 1882. godine). Do mauzoleja koji je bio znatno oštećen u bombardovanju Srbije 1999. godine, a potom renoviran, danas se, nažalost, ne može. Postojali su planovi o izgradnji spomeničkog kompleksa i botaničke bašte, ali sve je na planovima i ostalo, jer prostor i dalje predstavlja opasnost od zaostalih kasetnih bombi koje su tokom poslednjih nekoliko godina ubile trojicu deminera.
Na Kopaoniku tako živo osećate, da su svaka živa biljka, divlji cvet, plod ili drvo vredniji kao takvi, nego da su pravljeni od suvog zlata i srebra. Zato, poput Pančića, Kopaonik nikada ne napuštate, a da ne poželite još jednom da mu se vratite. Samo, Pančić je uradio i nešto više – jednom se na Kopaonik zauvek vratio.
M.M.D.
