Apel za pomoć porodici Anđele Simić

6. novembar 2019.

Devojka iz Čukojevca hrabro je dobila bitku za život, uprkos povredama koje joj je naneo mladić koji se potom obesio, ali borba da zaleči rane na telu i duši joj tek predstoji, a za lečenje porodica koja je i inače teško živela – nema sredstava

Stanje Anđele Simić (22) iz Čukojevca kod Kraljeva, koju je Aleksandar Todorović (26), 10. oktobra pokušao da ubije, nanoseći  joj povrede opasne po život, nakon čega se obesio u dvorištu porodične kuće u selu Pečenog, prema rečima njene majke Vere, trenutno je stabilno.

S obzirom na izuzetno teško materijalno stanje, Vera je primorana da putem medija, apeluje na sve ljude dobre volje da, makar simboličnim novčanim iznosom,  pomognu ovoj porodici, kako bi Anđela imala adekvatan nastavak dugotrajnog lečenja, koje joj predstoji.

– Hvala dragom Bogu, desilo se čudo i moja jedinica Anđela je bolje. Lekari su me od prvog dana spremali na najgore, ali ja sam verovala da je Anđela jača od smrti. Imala je teške povrede unutrašnjih organa i obilna krvarenja. Plučna maramica je bila, laički rečen, rasporena, a da Vam ne pričam, kakve je strahovite posekotine od sečiva imala po celom telu.  Međutim, moje dete se izborilo, ono je medicinsko čudo i veliki borac – drhtavim glasom priča Vera.

Prema njenim rečima, iako se oporavlja od teških povreda, nesrećna devojka  je  i dalje pod velikom traumom, često plače i povlači se u sebe. Ono što majku najviše brine, je to što Anđela oseća sramotu i krivicu zbog nesreće u kojoj je, samo pukom srećom, ostala živa.

Sa druge strane, Vera se kao majka oseća poraženo, jer nije u mogućnosti da za kćerku obezbedi najosnovnije uslove za nastavak dugoročnog lečenja. Kako ističe, ne zna će da radi kada Anđela izađe iz bolnice, jer ova porodica trenutno živi od 12.000 dinara mesečno:

– Muka, izgleda, po nekom pravilu, uvek ide na sirotinju. Ogromnu bol i nemoć osećam kao majka. Moje dete je pobedilo sve prognoze doktora koje su upućivale na najgori ishod, a ja nemam uslova da joj pružim dostojanstven nastavak lečenja. Živimo u trošnoj kući, u kojoj nekome sa Anđelinim povredama nije mesto. Od čega ću da joj plaćam lekove, ne znam. Iako imam trideset godina staža, živim od 12.000 dinara koliko iznosi penzija moje nepokretne majke. Tri decenije sam radila u „Kablaru“, gde sam proglašena tehnološkom viškom. Da sam samo malo zdravija, išla bih u nadnicu da pomognem svom detetu u ovim trenucima, ali moje zdravstveno stanje je teško. Operisala sam tumor od 21 kilogram i težak sam „šećeraš“.

Vera naglašava da je nakon nesreće dobijala razna obećanja materijalne pomoći, ali da se sve to brzo zaboravilo.

– Svi su mi obećavali pomoć, od medija do rukovodećih ljudi. Međutim, jedina pomoć koju sam dobila je 10.000 dinara za ogrev od strane Centra za socijalni rad. Kao što sam već navela, ja nemam nikakvih primanja, a Anđela je radila za dnevnicu od 500 dinara  u dečioj igraonici.  Od 12.000 dinara kojima raspolažem, treba  da živim i detetu kupim lekove koje ne pokriva zdravstveno osiguranje. Izračunajte samo koliko me košta autobuska karta do Kraljeva i  nazad, kada poželim ono najosnovnije – da vidim svoje dete. Gde su masti za previjanje rana i posekotina koje joj kupujem? – pita nas Vera, ne očekujuči odgovor.

Anđela je završila srednju Medicinsku školu u Kraljevu, ali zbog teške materijalne situacije, prema rečima majke, nije mogla da nastavi školovanje, iako izuzetno voli svoj poziv. Anđela je privremeno, kaže njena majka, radila  na odeljenju Hirurgije u Opštoj bolnici „Studenica“ u Kraljevu, na kojem je i operisana. Radila je i u Domu za stare u Vrnjačkoj Banji, Školi za osnovno i srednje obrazovanje dece sa posebnim potrebama, a poslednji koji je obavljala bio je posao animatora za decu.

– Duša me je bolela kada ode da radi za crkavicu od 500 dinara. Ipak, nije se bunila. Govorila je da je bolje to nego da sedi kod kuće. Nije što je moja, ali zaista je skromna i vredna devojka. Kada se završe ta dečja slavlja, uvek mi pošalje poruku kada krene autobusom ka selu, da bih je sačekala na stanici. Nesrećne noći je izašla stanicu ranije i desilo se šta se desilo. Vreme ne mogu da vratim, svaki dan zahvaljujem Bogu, ali i doktorima, što mi je dete živo. Želim da se nadam da je, posle svega, očekuju bolji sutra, jer je zaslužila – priželjkuje majka.

Kažu da duša uvek ima boju nečijih misli. Anđelina duša sa ranama zaista je zaslužila vedrije boje, a dobiće ih ako svi po malo pomognemo. Poziv važi za sve koji su u prilici da to učine:

žiro račun za pomoć Anđeli Simić

160-5300102057521-40 – Vera Simić, filijala Banke Intesa Kraljevo

                          Jovana Ristić

foto: Nenad Božović