22. decembar 2016.
Radoslav Milenković: „Nije problem što neki ljudi žele da veruju da je naša zemlja idealna, problem je sa onima koji lažu da ona to jeste, a još veći je problem što nigde nema vetrića i što se polako pretvaramo u mrtvo more“
Svi koji nisu došli, mnogo su propustili! Kraljevačka publika imala je priliku večeras da vidi 1556. izvođenje monodrame „Naši dani“ Radoslava Milenkovića, glumca i pozorišnog reditelja iz Beograda, koja je premijerno izvedena 1984. godine, a od tada na scenama širom sveta.
„Tekst predstave nastao je dramatizacijom satiričnih pesama Vladislava Petkovića Disa i najznačajnijih pripovedaka najvećeg srpskog satiričara Radoja Domanovića, koji je oštro, kritički bespoštedno i duhovito slikao vlast svog vremena, kao i servilno i poslušničko građansko društvo“, piše u flajeru koji svakom gledaocu pojašnjava ono što će videti na sceni, ali – iako sam Milenković na kraju predstave kaže da je tekst napisan pre više od jednog veka i da je povod svemu bila dinastij Obrenovića, publika je prepoznala i sebe, i „naše dane“.
Bio je to povod da po završetku predstave, Raleta Milenkovića, koji u „Našim danima“ igra više od trideset likova, pitamo da li je zaista, sve i da su samo Obrenovići u pitanju„ „bolje gledati život u pozorišnom komadu, nego pozorišni komad u životu“?
– Obrenovići su povod, a razlog ovi danas. U svakoj vlasti pronalazimo razloge da igramo ono što je povodom Obrenovića napisano, jer se to, nažalost, po svojoj suštini nije promenilo. To je razlog zašto predstava traje decenijama, a svaka je na neki način drugačija, jer se sve oko nas menja, a zapravo ostaje isto. Živimo beskrajni niz istog i lošeg.
Mnoge „likove“ ne morate da smišljate, sami se nameću?
– Da, kako mi se „nameste“. Vvolim da „odalamim“ kad se nameste. Nekad je to jedan ministar, nekad drugi, ali nije ni neophodno doslovno prepoznati nekog konkretno.
Glavni lik nalazi se na imaginarnom putovanju. On je, daleko negde od domovine i rođen, ali ga otac, nakon svog dugogodišnjeg izgnanstva šalje da vidi „zemlju hrabrih i divnih ljudi kojima pripada. Ali, pri susretu sa građanima i predstavnicima vlasti u zemlji, glavni lik postaće učesnik i svedok rasula i propasti svih segmenata društva.
– Važno je da vidimo kako funkcioniše zemlja tako idealizovana, sa toliko želje tražena i pronađena, jer se čoveku razbijaju iluzije. Svejedno je koji je ministar kakav, važna je da ta zemlja počiva na nakaradnom sistemu vlastoljublja, pohlepe, neznanja, ambicije bez ikakvog uporišta, na ulizištvu. Po tome – bilo koja vlada, bilo koji izbori, sve je slično sa onim što mi danas živimo.
Vaš junak dolazi izdaleka verujući u bajkovitu zemlju u kojoj je njegov otac rođen, ali i ovde, i danas, ima onih kojima je lakše da veruju u idealizovanu sliku, iako teško žive?
– Više je, možda, u pitanju želja da im bude dobro. Tu su i vaspitanje i mitomanija na kojoj smo svi vaspitani. Sa druge strane je perfidnost vlasti da u toj, kobajagi slobodi i demokratiji, neguje neznanje i zatucanost. Onda je lako manipulisati. U Domanovićevo vreme novine su bile moćne, kao danas neki elektronski mediji. Nije problem što neki ljudi žele da veruju da je naša zemlja idealna, problem je sa ovima koji lažu da je ona idealna i u to nas uveravaju, a najveći je problem što nigde nema vetrića i što se mi polako pretvaramo u mrtvo more, u kojem nema ni svesti, ni energije. Nema vetra koji bi pokrenuo mrtvu baru, baruštinu u kojoj smo ogrezli. Jer, to što mi slušamo na konferencijama za novinare i u vestima, to još uvek nisu činjenice. To je samo priča koja ne počiva na istini. Ne samo da se polako pretvaramo u Stradiju, mi se polako pretvaramo u Mrtvo more. Kad odavde bude otišao dovoljan broj mladih ljudi, školovanih, onda će to što ostane – odumreti prirodnom smrću. Stvarno će nas ostati za pod jednu košticu od šljive, jer nas neće biti. A neće nas biti zato što nema duhovnosti. Prvi problem ovih vlasti poslednjih decenija je ta „nesvest“ koliko je duhovnost uslov opstanka i koliko je pitanje duha, obrazovanja i znanja uslov is lobode, i života. Ali, ovima koji se bore za vlast očigledno nije do toga.
Da li Vam ljudi koji tokom predstave prepoznaju i ono što, možda, ni sami niste očekivali da ćete uspeti da im prenesete, ipak vraćaju nadu da će jednom sve što sada ne valja biti onako kako treba da bude?
– Svaka nada na tome počiva. Sve dok jednog takvog gledaoca ima, jednog koji nešto razume – nije gotovo. Ali, nije najvažnije ni to da li je nešto gotovo. Važnije je kakvi su naši sadašnji trenuci, danas, juče, sutra. Tu loše stojimo, zato što proces koji se dešava pokazuje da je svakog dana sve gore. Zato je teško pronači nadu. Kako da je nađete među ovima od kojih su svi već bili na vlasti i svi su pokazali svoje pravo lice i svoje motive, svest, odgovornost i savest. Očigledno je u pitanju jedna užasno loša namera, jedan strašan predumišljaj, pošto ne možete pričati da mi nemamo pameti da napravimo društvo koje funkcioiše. Jer, ono postoji, ima primera i da neko želi, to uopšte ne bi bilo teško. Ovako, verujem da je nekima namera da bude „što gore – to bolje“.
M. M. Dabić
