23. april 2019.
Drugi roman srpske književnice poznate pre svega po pričama, nedavno ovenčane Nagradom grada Beograda za književno stvaralaštvo za 2018. godinu, s razlogom je uvršten i u najuži izbor za ovogodišnju NIN-ovu nagradu
Ispripovedan u prvom licu, iz perspektive glavne junakinje donosi priču o ženi, sa našeg podneblja, u tri njena životna doba – detinjstvo, mladost i zrelo doba. Komponovan je tako da svaki od tri dela prati jedno životno doba; slobodno možemo reći da je prvi deo najuspeliji i, da je razvijen, mogao bi sâm biti zaseban roman.
Junakinja je neminovno opterećena traumom iz detinjstva – nakon majčine bolesti i smrti, znatno stariji brat u besu baca oca, alkoholočara i preljubnika, u bunar u porodičnom dvorištu. Između brata i sestre rađa se zavet ćutanja. Ćutanjem, tj. nemogućnošću uspostavljanja komunikacije na odgovarajući način sa bliskom osobama (bratom, ljubavnikom, mužem, ćerkom) obeležen je čitav život junakinje.
Odgonetajući smisao rečenice koju je u detinjstvu brat izgovorio: „Čovek je sve to što sam sebi čini“, junakinja doživljava katarzu napuštajući porodicu na dan ćerkinog venčanja.
Poput finog začina priči su dodati elementi fantastike – pas koji govori, i to samo same bezozrazluke, i zagonetna pojava muškarca u sivom mantilu, koji nezadovoljnu ženu izbavlja.
Odlomak iz knjige:
„Čovek u sivom mantilu je, naravno, stajao tamo, pušio lulu i čekao me. Izgledao je u dlaku isto kao i pre svih ovih godina koje su protekle u trenu. Poželela sam da ga zagrlim i da ga pitam gde se, dođavola, skrivao sve ovo vreme, ali on mi je samo pružio ruku, baš kao nekad, i poveo me sa sobom. Setila sam se kako sam s njim lako nalazila izlaz iz šume, kako bismo se uvek, u samo nekoliko koraka, našli na onoj ulici kojom su prolazili tramvaji. Htedoh da mu ispričam kako je jednom prilikom, davno, ugao njegove male ulice nastao, ali baš kada sam se spremala da progovorim, pojavila se pred nama trafika u kojoj su se prodavali mamci za pecanje i miris reke je nesumnjivo dokazivao da smo tačno tu gde je trebalo da budemo. Videla sam ispred sebe ulicu punu senki, zgradu, onaj ulaz sa starim drvenim vratima, oljuštenim i zamućenih stakala, sve je bilo potpuno isto kao što sam pamtila, čak su ulazna vrata škripala na isti način i stepenište je pod mojim nogama odzvanjalo baš kao i pre. Čovek u sivom mantilu je hodao ispred mene. Stigli smo do njegovog stana. Vrata, naravno, nisu bila zaključana, otvorio ih je širom i pred nama se ukazala ona velika osunčana prostorija iz koje slap svetlosti poleteo pravo u moje oči i ispunio ih spokojem.”
(Jelena Lengold, „Odustajanje“, Beograd, Arhipelag, 2018)
Katarina Jablanović
Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo
