PREMIJERU, GREŠITE

piše Milanko Šekler

Ne može neko da bude marljiv i vredan kada nema posao i nema šta da radi, zato gospodine Vučiću, pokrenite ekonomiju i ne brinite za navike i mentalitet Srbije

Učenje Ha Džun Čanga, profesora ekonomije sa Kembridža i „učenje“ Dragoljuba Mijatovića, seljaka iz sela Žutice, opština Raška, Kraljevčanin dr Milanko Šekler suprotstavlja „učenju“ Aleksandra Vučića:

Pre nekoliko dana u rezidenciji ambasadora Finske održana je konferencija pod nazivom „Nordijski inovativni biznis“. Glavni gost na skupu bio je aktuelni premijer Srbije. Baš zato ću mu u ovom tekstu i suprostaviti „učenja“ dva ekonomska eksperta, od kojih je jedan još uvek među živima.

Po već ustaljenom običaju, hvalio je premijer na sva usta (pre svega i najviše) sopstvena dostignuća i postignuća kao najboljeg premijera Srbije u njenoj istoriji, a hvalio je doduše (ali dosta manje) i domaćina – ambasadora Finske, saopštavajući mu i svoju veliku želju da za „stotinak godina“ i Srbija „dostigne nordijski standard“!

Po već ustaljenom običaju, kritikovao je navodnu „lenjost“ i nepreduzimljivost“ naroda u Srbiji, ističući da ljudi u Srbiji moraju prvo da postanu „marljivi i posvećeni“, kao što su to na primer Finci, ako misle da žive bolje! Ponovio je da nam bez promene navika i menatliteta nema napretka. Uz to je pozivao domaćina i ambasadora Finske da pomogne Srbiji tako što će pomoći u realizaciji direktnih stranih investicija iz Finske, odnosno dolasku investitora iz Finske u Srbiju.

Na prvi pogled reklo bi se da se tu nema šta ni dodati, ni oduzeti. Na kraju krajeva, ko sam ja da se kao veterinar (pa neka sam i doktor nauka!) „mešam“ u tako stručne i ekspertske teme kao što je ekonomski razvoj i prosperitet Srbije? I verovatno bi tako i bilo da se nije nešto desilo pre par dana.

Sudbina je tako htela da upravo nekoliko dana pre ovog skupa kupim i odmah pročitam knjigu pod naslovom „Loši Samarićani“, od znamenitog profesora sa Kembridža, čuvenog Ha Džun Čanga, koja je kod nas izašla iz štampe 2016. godine.

Knjiga je odlična, jasna i razumljiva, bavi se ekonomskom stvarnošću i temom ekonomskog razvoja na vrlo jasan i aktuelan način. Toplo je preporučujem premijeru kao obavezno štivo, uz savet i primedbu da iščitavanjem i čitanjem autora od pre jednog veka, kao što je Maks Veber, teško da će nešto naučiti, sem što će moći da se „pravi pametan“, što u Srbiji ionako svi već odavno vole da rade, a efekti su uvek nikakvi!

Elem, da se vratim na temu. Da bih bio tačan i jasan moraću da sve podelim na nekoliko podnaslova.

Finska i direktne strane investicije

Finska je skoro 600 godina bila pod okupacijom i u sastavu Švedske. Nakon toga je više od 100 godina bila u sastavu Ruske carevine. Tek posle I svetskog rata Finska se pojavljuje na karti Evrope kao samostalna suverena zemlja. Ujedno je bila i jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, sasvim uporediva sa ondašnjom Srbijom, odnosno Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ali, ima jedna mala finska tajna. Finska je donela odluku o zabrani direktnih stranih investicija kako bi stvorila uslove da razvija sopstvenu „industriju u povoju“! U pojedinim sektorima je to potpuna zabrana investicija, a u pojedinim je dozvoljeno ulaganje do najviše 20% udela u finskim kompanijama! U praksi to znači da niko nije mogao niti imao interesa da investira u Finsku! (Da li je to recept za propast, možda?)

Drugim rečima, Finska se samoizolovala od svetskog i evropskog tržišta, svesna da nema sopstvena preduzeća koja bi mogla da se ravnopravno nose sa mnogo razvijenijim kompanijama i preduzećima iz drugih zemalja, pre svega Evrope i SAD. Deluje potpuno suludo, ali to je praktično bio jedini način da se ubrzano razvije njena industrija i tehnologija. Možda se sve to najbolje može objasniti na primeru kompanije Nokija (Nokia). Ova finska kompanija je osnovana još početkom dvadesetog veka, i njena delatnost je bila, verovali ili ne, prerada drveta! Da, dobro ste pročitali.

Prateći situaciju na malom „izolovanom“ tržištu Finske i doživljavajući onovremeni „bum“ autoindustrije, Nokija tridesetih godina donosi dobru odluku i osniva još jednu svoju radnu jedinicu, koja ovog puta počinje da se bavi proizvodnjom i preradom gume! Naravno, oba dela kompanije postaju veoma profitabilni, jer su zaštićeni od jake inostrane konkurencije (i velikim carinama), pa počinju čak i da izvoze ove proizvode. Ubrzo Nokija uviđa da je proces elektrifikacije njena nova šansa i osniva treću radnu jedinicu za proizvodnju kablova, te pokriva i i taj vid pojačane traženje na svom sopstvenom i malom tržištu.

Posle II svetskog rata Nokija pravilno uočava nagli svetski razvoj i tehnološki proboj u „proizvodnji poluprovodnika“ i odmah osniva svoju četvrtu radnu jedinicu koja se bavi razvojem i proizvodnjom elektronike. Ove prethodne tri radne jedinice (drvo, guma, kablovi), zaštićene od stranih ulaganja i konkurencije, uspevaju da samostalno finansiraju razvoj pogona za proizvodnju elektronike, nadajući se da će uspeti da razviju sopstvenu tehnologiju.

Narednih 17 godina Nokija finansira odeljenje elektronike, koje sve to vreme samo proizvodi gubitke i nema uopšte profita! Ali Nokija ne odustaje od ove delatnosti, jer se sve vlade Finske strogo pridržavaju davno donetog Zakona o zabrani stranih investicija u Finsku!

Da je Finska vlada popustila i dozvolila, na primer, otvaranje neke strane kompanije koja bi se bavila proizvodnjom elektronike ili telefona, ona bi ubrzo obesmislila sva prethodna dugogodišnja ulaganja Nokije u ovu oblast i odeljenje bi brzo bilo ugašeno, jer ne bi moglo da se bori protiv jake konkurencije! I mi nikada ne bismo videli mobilne telefone marke Nokija! Ali Finska je to dobro znala i nije dozvoljavala strana ulaganja u svoju zemlju, bez detaljne analize štetnih uticaja po sopstvene kompanije.

I da skratim, Finska je tek 1973. godine „olabavila“ zakon o zabrani stranih investicija, ali tako da su od te godine strani investitori mogli uložiti najviše do 40% vlasništva u nekoj kompaniji u Finskoj! Verovali ili ne, Finska je Zakon o zabrani i kontroli stranih direktnih investicija ukinula tek u toku neposrednih priprema za ulazaka u Evropsku uniju, a to znači tek 1993. godine!

Kako kaže, profesor Ha Džun Čang: “U planiranju razvoja ekonomije, a pogotovu u brzoj liberalizaciji prometa, robe i kapitala, treba uvek imati u vidu različite nivoe i stadijume razvoja privrede”. Jednostavno, zaista slobodno tržište i konkurencija podrazumeva približno podjednako razvijene kompanije i primenu istih tehnoloških nivoa razvoja. Da bi nam bilo jasnije, profesor Čang navodi da u boksu, na svaka 3kg razlike u telesnoj težini boksera, postoji odgovarajuća kategorija u kojoj će se bokseri takmičiti. Niko ne zahteva da bokser od 120kg boksuje protiv nekog od 50 kg! Niko nema iluzije kako bi se to završilo!

Drugi primer je fudbal. Postoji nekoliko starosnih kategorija u kojima nastupaju fudbaleri i nikada ne igraju desetogodišnjaci sa profesionalcima, jer je besmisleno! Isti tako je u privredi i ekonomiji: dok se dovoljno ne razvije i ne sazri, ne može i ne treba da se takmiči sa mnogo većim i starijim od sebe! No, ambasador Finske je izgleda zaboravio kako se razvila njegova zemlja i sada bi da sa pozicija „starijeg i razvijenijeg“ nastupa i takmiči se sa „početnicima“ kao što je Srbija!

Dobar primer kako ne treba raditi je naše prizivanje i klečanje pred investicijom kompanije Ikea (IKEA) u Srbiji. Dolaskom ove kompanije, koja se bavi preradom drveta, jasno je da je neko unapred osudio na propast desetine i desetine domaćih kompanija koje su taman krenule da se razvijaju i da  svoje proizvode od drveta izvoze na zahtevno tržište EU! Mnoge od tih domaćih kompanija za preradu drveta će, zahvaljujući ovoj stranoj investiciji (Ikea), biti prinuđene da prestanu sa radom i da otpuste stotine i stotine, ako ne i hiljade, ljudi. To su kompanije koje su ostvarivale profit, koje su redovno plaćale radnike (i to veoma pristojnim platama), a vlasnici tih preduzeća su, pak, novac i profit uvek dalje investirali u Srbiju.

Ikea će zaposliti najviše do stotinak ljudi ukupno i to u svojoj robnoj kući (najviše trgovaca i to bez ikakvih kvalifikacija, koji će imati plate od par stotina evra), a sav profit ostvaren u Srbiji će iznositi iz naše zemlje i ulagati u tehnologiju i unapređenje rada kompanije, ali u svojoj sopstvenoj zemlji!

O ekonomskom razvoju i mentalitetu (lenjosti, navikama, posvećenosti itd.)

Profesor Ha DŽun Čang kaže da samo potpuna „ekonomska“ neznalica i amater može da misli da je za jak ekonomski razvoj nužna prethodna marljivost njenog stanovništva, to jest radne snage. Kao dokaz svoje tvrdnje, on u svojoj knjizi navodi mnogobrojne članke, i to iz uglednih ekonomskih časopisa (i to kako onih od pre više od stotinak godina, tako i onih od pre samo par decenija) u kojima se od uglednih ekonomista i političkih lidera onog doba iznose npr. tvrdnje „da su Nemci prirodno nepreduzimljiv i lenj narod“ i da „zato nikada neće razviti svoju ekonomiju“, da su Japanci „zauvek uništeni svojom religijom“ (verzija šintoizma), i da zato nikada ne mogu biti „posvećeni“ svom poslu kao stanovnici neke „protestantske“ zemlje, da su „Koreanci uništeni konfučijanizmom (koji ne ceni zanate i proizvodnju već samo služenje državi kroz školovan stalež birokarata) i da ne umeju ni da poštuju tuđe vreme i da kasne po nekoliko časova na sastanke (takozvano „koreansko vreme“) i da su zato osuđeni samo na preživljavanje“, da su „Kinezi zbog svoje religije i kulture, prirodno netalentovani za bilo kakav biznis, jer su po svojoj kulturi previše nezainteresovani za bilo koji oblik proizvodnje“ itd. Tako su o onima koji su u to vreme imali samo razvijenu poljoprivredu pisali oni koji su bili nekoliko tehnoloških stupnjeva iznad njih i koji su imali razvijenu industrijsku proizvodnju.

Profesor Ha DŽun Čang ističe da shvatanje o uticaju „kulture“, „navika“ i „mentaliteta“ na ekonomski razvoj predstavlja potpunu neistinu koju uglavnom šire zemlje koje imaju za cilj da zadrže svoj trenutni „privilegovani položaj industrijalizovanog kolonizatora“ nad zemljama u kojima im trebaju samo tržišta!

Profesor Čang, koji je i sam rođen i odrastao u Koreji, ističe da oni isti koji su tvrdili i pisali da se Koreanci ne mogu razviti zbog „zaostalosti religije“ (konfučijanizma), sada tvrde obratno – da se Koreja razvila upravo zbog konfučijanizma! Čang tvrdi da se menjanjem navika i mentaliteta ne može postići ekonomski razvoj, već je potpuno obratno: kada država stvori uslove za ekonomski razvoj i kada on krene snažno da se ostvaruje, onda se i menjaju navike i mentalitet radne snage! Drugim rečima: ne može neko da bude marljiv i vredan kada nema posao i nema šta da radi!

Čoveku je potreban izazov, potreban je dobar posao do koga mu je stalo, jer mu pruža priliku da podigne životni standard za sebe i svoju porodicu! Tada se menjaju mentalitet i radne navike stanovništva bilo koje zemlje! Ali da bi do toga došlo država treba da pokrene ekonomski razvoj!

Profesor kaže: „ne pokreće ekonomski razvoj to što će neko biti marljiv i vredan“, nego se postaje „marljiv i vredan i posvećen“ onda kada imaš posao koji je dobro plaćen i do koga ti je stalo!

Moj dokaz da je to tako: svaki radnik koji iz Srbije ode u neku ekonomski razvijenu zemlju, bilo da je lekar, vozač, građevinski radnik, medicinska sestra, inženjer, ili bilo koje druge profesije, pokaže se tamo kao veoma vredan, marljiv i cenjen radnik! Čak i oni koji su karakterno zaista bili lenji, menjali bi svoj karakter za veoma kratko vreme i postajali veoma posvećeni svom poslu!

Drugi dobar primer za ovo je sam premijer Srbije! On je, dok se još nije našao na mestu premijera Srbije (mestu koje je dobro plaćeno i za njega izazovno), bio poprilično lenj u nezainteresovan. Do tada ga niko nije poznavao kao nekog ko ustaje u pet izjutra, ko radi u Skupštini do deset uveče, ko non-stop čita i piše i ima sastanke. Niko od njegovih saradnika ga nije tako doživljavao, a ni on sam to nikada nije rekao, niti se time „pohvalio“, a bilo ga je često i više u medijima nego onih kojima je tada bio opozicija i koji su bili na vlasti! Eto, i sam premijer se pokrenuo i počeo da radi više kada je dobio „posao“ koji mu se sviđa (i koji je dobro plaćen i ima dosta privilegija). Mogao je premijer da i kod Šešelja bude „vredan i marljiv“ do dan-danas i da sunca ne vidi od sastančenja i pisanja i čitanja, i niko ne bi ni znao za njega! Sva ta potencijalna marljivost ga ne bi postavila na današnje mesto, niti ga za to preporučila.

Zato, gospodine premijeru, pokrenite vi ekonomski razvoj i ne brinite za navike i mentalitet Srbije! Ali, vi ste za sada daleko od bilo kakvog uspeha u ekonomiji Srbije, jer za sada radite sve suprotno od onoga što zastupa profesor Hu DŽun Čang u svojim čitanim knjigama!

„Beruf“ (nemački: dužnost, predanost, marljivost, posvećenost) ili Dragoljub Mijatović?!

Kaže premijer Srbije, da mu je želja da svi Srbi nauče šta znači reč „beruf“ (nem. beruf). Premijer misli da samo on zna šta znači posvećenost i marljivost i šta znači poziv, a vidim i da je i sam to „jedva“ naučio, i to u svojim „poznim“ godinama, i to „lično“ od Maksa Vebera i „protestantskih zemalja“! Kaže, usput, i da on intimno oseća politiku kao svoj životni poziv i da zato toliko mnogo i marljivo radi. Hm, dok je bio generalni sekretar i republički poslanik (i to u drugoj stranci i to 15 godina), ne sećam se da je to ikada izgovorio i pričao. Tada nije bio toliko posvećen svom „pozivu“. Setio se da mu je to poziv tek kada se našao na mestu premijera Srbije! Mnogo mu se svidelo i osladilo!

Ja tvrdim nešto drugo! Tvrdim da će najveća sreća za Srbiju budućnosti biti kada u njoj niko ne bude znao ni ko je bio Aleksandar Vučić, ni šta znači „beruf“, ali kada zato budu svi znali ko je Dragoljub Mijatović! Tvrdim i da će nam u tom slučaju, u takvoj Srbiji i kada se to desi, svima biti mnogo bolje nego danas!

A ko je uopšte taj Dragoljub Mijatović?

Priču o Dragoljubu Mijatoviću prvi put sam čuo od mog dobrog prijatelja Miloša Dražovića iz Kraljeva, po zanimanju diplomiranog filmskog režisera, koga je pomenuta ličnost toliko zaintrigirala da već godinama strpljivo radi na pisanju knjige i scenarija za film, inspirisan životnim poduhvatom tog čoveka.

 

Dragoljub Mijatović je rođen na razmeđu devetnaestog i dvadesetog veka u selu Žutice, opština Raška, srez studenički. Za ona vremena bio je pismen i školovan (završio srednju školu) te je jedno vreme radio i u opštini Raška. No, za sve to vreme on nije zapostavljao svoje domaćinstvo i imanje koje je imalo više od 40 hektara i uglavnom je bilo zasađeno voćem, pretežno šljivom. Od ranog detinjstva gledao je kako mu suša skoro svake godine odnese najveći deo roda (zato se i selo zvalo Žutice, jer je zbog bezvodnog terena u tom selu trava uvek bila žuta).

I onda, godine 1927. Dragoljub reši čvrsto da nešto učini i da reši taj veliki problem – da dovede vodu u svoje selo Žutice, kako bi otpočeo navodnjavanje svog imanja. I sve bi bilo shvatljivo i normalno da njemu najbliža reka nije bila Samokovska reka koja je tekla usred bespuća planine Kopaonik. a od njegovog imanja je bila udaljena oko 20 kilometara. Najveći Dragoljubov problem nisu predstavljale ni udaljenost ni bespuće. Najveća nevolja je bila što je jedini put kojim bi trebalo prokopati jaz (veštačko korito rekoe, kanal) prelazio preko stenovitog dela Kopaonika čiji naziv sve govori: Kozje stene – stenoviti masiv, okomit poput zida, visok preko 300 metara i dužine od preko 600 metara!

Dragoljuba to nije pokolebalo, već je nastavio da i dalje svakodnevno razmišlja o tom svom životnom snu – da dovede vodu u selo Žutice. Dugo godina nije nikome pričao o tom svom „projektu“, već je hiljadama puta obilazio reku i teren i posvećeno i strpljivo skupljao i štedeo novac. Kada je uspeo da skupi oko 200 000 ondašnjih dinara, pozove Dragoljub inženjere da mu naprave premer i iznađu rešenje kako da jaz pređe preko Kozjih stena. Inženjeri su ga odmah stali odgovarati od njegovog projekta, kao poptuno nemogućeg. Neki mu samo za premer i projekat tražili više od 100 000 dinara, što je bilo više od ukupnog novca koji je sam skupio za jaz. Na kraju su mu rekli da se to može napraviti, ali da će cena biti između dva i tri miliona dinara!

Pošalje Dragoljub inženjere odmah kući, a on sam sa još pet-šest ljudi ode na mesto odakle je planirao da uzme deo vode iz Samokovske reke i krene da kopa nedelju dana. Potom radnike isplati i pošalje kući, a on izmeri koliko su iskopali za tih nedelju dana i izračuna za koliko bi dana iskopali ostatak trase (ako bi kopali istom tom brzinom) i koliko bi to koštalo. On sam napravi plan, da lično sa još samo nekoliko najveštijih radnika počne da ukopava korito kanala preko Kozjih stena i to tako što će visiti na konopcima koje će se spuštati sa samih vrhova stena! Proračuna on troškove i izračuna da će imati dovoljno novca da krene samostalno u poduhvat! U jesen 1927. godine napusti posao u opštini Raška (dao otkaz!), angažuje skoro pedeset kopača i krene sa kopanjem.

Samouk je napravio sve potrebne alate za premer terena i preko Kozjih stena određivao potreban pad terena (kako bi voda imala pad i kretala se u željenom smeru) tako što je stavljao „libelu“ na pušku, blago je nakretao prema dole i ispaljivao metak u susednu stenu, što mu je onda služilo kao orijentir u kom pravcu treba kopati! Sa sobom je nosio priručnu kovačku radnju i na licu mesta pravio i popravljao alat koji se od tvrdog kamena brzo tupio i pucao!

Dok su radnici kopali kroz zemljani teren, on je sa nekoliko veštih radnika probijao put kroz vrletne stene! Kada bi neko ispustio alat, čekić ili pijuk, nije smeo od visine ni da pogleda dole, nego bi uzimao nov alat i nastavljao! Visili su nad klisurom i kamenim zidom visokim preko 300 metara!

 

Da bi stvar bila još gora, ubrzo je Dragoljub uvideo da će morati da prokopa i tri tunela kroz ove iste stene! Koliko je samo muke trebalo da  priručnim alatom odredi i izmeri pravac i dubinu kopanja tunela, ali je on i to uspeo. Kada se vreme pogoršalo i krenuli kiša i sneg, on je otpustio radnike, a sam nastavio da svakodnevno, sa još par radnika, odlazi i kopa kroz Kozje stene, koliko može. Tako je radio sve dok jednog dana nije iznenada pao sneg i gotovo ga zatrpao i zarobio u planini. Na Kopaonik je opet izašao treći dan Uskrsa 1928. godine i ponovo krenuo sa kopanjem.

Ne odustajući i ne prezajući ni od jedne teškoće, Dragoljub Mijatović je svoj poduhvat završio 14. avgusta 1928. godine, kada je voda, jazom dugačkim više od 18 kilometara, stigla u njegovo dvorište, u selo Žutice – i to 5.000 litara vode u minuti! Vodu je koristilo čitavo selo, a projekat je kasnije „proširio“ povezivanjem još par sela na „njegov“ jaz. On je organizovao i službu i stalno zaposlene, koji su održavali taj nesvakidašnji sistem za navodnjavanje!

Poduhvat Dragoljuba Mijatovića je najbolji primer preduzimljivosti pravog i srpskog domaćina i dokaz da dobra ideja, uz snagu volje i istrajnost, na kraju uvek daju rezultat! U pravoj Srbiji svaki dobar domaćin na selu je štedljiv, svaki je vredan, svaki je uporan, svaki je posvećen svom imanju i svojoj porodici i svojoj zemlji! Zna to država Srbija odlično, pa kada god zagude ratna vremena, vojska, kao po pravilu, kao da samo na njih i njihovu snagu i istrajnost i računa . Oni su uvek prvi na spisku da ih pošalju gde je najteže, da zaštite svoju otadžbinu ako treba i svojim životom! Da, srpski seljak, domaćin je stvorio ovu zemlju i nosilac je i temelj njen – i što je najvažnije srpski domaćin niti je znao, niti je ikada hteo da zna šta je to „beruf“!

P.S.

Godinama su, u ondašnjoj Jugoslaviji, građevinski i arhitektonski fakulteti izučavali Dragoljubovo delo, a čestitke su mu po okončanju poduhvata stizale sa svih strana. Kažu da mu je čestitku lično i sam Nikola Tesla poslao! Dragoljub Mijatović je napisao i knjigu „Navodnjavanje na Kopaoniku“, u želji da prosveti narod u Srbiji, kako bi svaki srpski seljak shvatio značaj navodnjavanja i kako da ga organizuje.

Danas, skoro vek od ovog poduhvata, u Srbiju su dovedeni Arapi i poklonjena im je zemlja, kako bi nam „navodno“ pokazali kako se vrši navodnjavanje, i to, verovali ili ne, u ravnoj, mekoj, plodnoj Vojvodini!

I tako će biti sve dok neki novi Dragoljub Mijatović ne uzme alat u ruke i ne krene ponovo na Kozje stene, a onda i svuda po Srbiji, i sve dok jednog dana, nipošto ne ispuštajući alat iz stamenih i čvrstih ruku, ne svrati i do Skupštine Republike Srbije da održi samo jedno jedino i kratko predavanje koje niko neće vekovima zaboraviti!

Izvor: https://facebookreporter.org/2016/09/14/