piše Dragan Blagojević
Odgovor na komentare teksta: Gde ste, Kraljevčani? – namenjen onima koji su ubeđeni da su svi koji drugačije misle – njihovi najveći neprijatelji
Ne želeći da osporavam ili opravdavam ustavnu garanciju da svako ima pravo na slobodu govora, da svako može da kritikuje ili podržava nečije stavove, da je najveća moć u poznavanju sebe i vladanju sobom, da svako može da odabere svoj put, možda da odluta ili zaluta, a da uvek postoji neko ko želi da ga pusti niz stranputicu ili zaustavi na izabranom putu… suština je ista: „Nije svaka istina za svačije uši“ (Umberto Eko).
Elem, za one koji me ne poznaju, ili prepoznaju na osnovu površnih tuđih priča, kao što to osnovni red nalaže, želim da se predstavim. Ime i prezime piše ispod naslova. Moj pradeda je iz Godačice otišao „na miraz“ u Ratinu. Izabrao je svoj put, pa ni ja nisam hteo dalje iz Kraljeva, iako sam po diplomiranju mogao da nastavim neku drugu priču u Beogradu. Moj izbor i poreklo mi ne daju pravo da sebe smatram većim Kraljevčaninom od drugih koji su imali svoje puteve. Ali, daje mi pravo da prozborim o tome da smo u slepoj ulici. Da smo došli do zida, a glavom kroz zid nikada se nije moglo… Ako ispravimo glavu i pogledamo preko zida, možda nešto i napravimo!
Upravo je osnovna ideja teksta „Gde ste, Kraljevčani?“ bila da se sučimo sa bolnom istinom, ma koliko je ko kreirao prethodnih godina ili decenija. Kao što mnogi znaju, po opredeljenju sam pacifista. Uvek sam se borio, i boriću se protiv svih ratova: konvencionalnih i nekonvencionalnih, nametnutih, izmišljenih, spinovanih… bilo koje vrste! Kao što njihovi pobednici pišu istoriju, tako i ja i meni slični, imamo pravo na reviziju. Tako i ja htedoh da načnem priču o onima koji su vodili, i danas vode specijalni rat protiv Kraljeva. Neko ih vidi u onakvoj ili ovakvoj politici. Mnogi ne žele da priznaju da su na onakav ili ovakav način bili, ili i dalje jesu, deo tog rata koji nas bez baruta vodi do istrebljenja.
Ja priznajem da mi je zabluda bila neki deo života. I ne kajem se, jer me je naterala da bolje upoznam sebe. Ali, da upoznam i druge koji i dalje žive u zabludi i ubeđeni su da svi koji drugačije misle su njima najveći neprijatelji.
Iluzorno bi bilo da uopšteno etiketiramo zbog mnogih propalih privatizacija, ili bolje rečeno, osmišljenih otimačina. Njihova imena se znaju. Mnogi su i dalje na vlasti koju većina podržava. Isti su učestvovali i u ratovima, a i dalje bi da ratuju…
Koristeći svoje ime i prezime potpisom i uz ovaj tekst, ne krijem se pseudonimima, izmišljenim imenimima ili nadimcima… Pišem ono o čemu mislim, borim se sa bolnom istinom koja me suočava sa stvarnošću i provocira da razobličim njenu prošlost… Pokušavam da vladam sobom i mislim da u tome uspevam, jer znam da bi dalja pisanija bila još bolnija za nečije uši.
. Postovani, niste naucili osnovne kodekse javnog nastupa.
Prvo-zasto ste se uvredili na komentare citalaca. Vi ste novinar koji stoji iza svake napisane reci, dakle javna licnost i nema potrebe da ulazite u raspravu sa ljudima koji drugacije misle i nema potrebe da ih prozivate da li su ili nisu postavili svoje pravo ime. Zakazite javnu raspravu na ovu temu i onda cete da se suocite sa licima koji misle da vi najmanje imate pravo da bez odgovornosti govorite o stanju u gradu.
Drugo-ocigledno da imate licne frustracije koje ne bi smele da se prenesu na papir, pisite ako mislte da ste u pravu i nikakvi komentari nece moci da povrede vasu sujetu.
Trece-tekst vam je prilicno konfuzan, pocinjete sa svojim pradedom koji je otisao na miraz, nastavljate ga sa ratovima, a zavrsavate samo vama znanom bolnom istinom da ne znate ni sami sta ste hteli da kazete.
I na kraju ovaj grad je mali, nemojte molim vas samo vi da citirate Eka.. Vi ste bili to sto ste bili i podrzavali one koje ste podrzavali. To jeste bolna istina a ako se odlucite za treci deo on bi mogao da glasi Pokajnica provincijskog novinara i konkretna resenja za grad, mislim da bi mu vise doprineli.