ULICA KOJE NEMA

piše Dragan Vukadinović

Upitate li nekog od stanovnika Kraljeva gde se nalazi Ulica Tomislava Andrića Džigija (ranije Veljka Vlahovića), teško da ćete dobiti tačan odgovor; jer, radi se o ulici koje, praktično, nema

Ova ulica je trebalo da se prostire od Pljakine, presecajući Hajduk-Veljkovu i Toplice Milana, sve do Čika-Ljubine ulice, sekući napola tkivo glavnog gradskog jezgra između Ulice četvrtog kraljevačkog bataljona (gradskog keja) i pravca koji čine glavne ulice Kraljeva – Omladinska i Miloša Velikog zajedno sa Trgom srpskih ratnika. Trebalo je i da se uklopi u davno ustanovljeno pravilo – da se ulice u Kraljevu seku pod pravim uglom i da omogućavaju brzu i laku komunikaciju i pristupačnost svakom delu grada. Trebalo je, ali nije.

Danas od ove ulice postoje samo nepovezani parčići koji i ne predstavljaju ulicu.

Prvi i najstariji deo je od Hajduk-Veljkove ulice do parka, u dužini od osamdesetak metara, i ne predstavlja ulicu nego pristupnu saobraćajnicu za parking prostor iza stambeno-poslovnih zgrada u Ulici Miloša Velikog i za garaže iznad kojih je izgrađen tržni centar, odnosno za parking prostor iza nekadašnjeg Doma društvenih organizacija (danas Poslovni centar ’’Melos’’). I sam ovaj deo, sa obe strane, ima izgrađena parking mesta. Istina, ovaj deo je bar koliko-toliko uređen, popločan i obeležen, pa makar po tome liči na ulicu. Ostaje nejasno da li i saobraćajnica koja ide od Pljakine ulice, pored Osnovnog suda Kraljevo, do parka, čini deo ulice, jer niti je na pravcu dela s druge strane parka, niti ima izgled ulice, a služi skoro isključivo za prilaz sudu.

Drugi deo, nastao u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, dužine oko 150-200 metara, “slep” je sa obe strane. Sa jedne strane ga od Hajduk-Veljkove ulice dele zgrada i dvorište porodice Pisković (koja već decenijama ne živi u Kraljevu), gde se danas nalaze slikarski atelje i klub ’’Spasojević’’ (vlasnik je poznati kraljevački slikar svima znan pod nadimkom Evčo), a sa druge strane je omeđen pešačkom zonom koja još uvek nosi ime Ulica Toplice Milana (mada bi verovatno trebalo da se zove Šetalište Toplice Milana). Pristup je omogućen bezimenom pristupnom saobraćajnicom iz Ulice četvrtog kraljevačkog bataljona. I ovaj deo, bar delimično, liči na ulicu, jer mestimično ima nešto što liči na trotoare, ima i znake zabranjenog parkiranja i zaustavljanja (na koje se niko ne obazire, tako da su na kolovozu obostrano parkirana vozila kao da se radi o jednosmernoj ulici), a sa obe strane se nalazi veći broj poslovno-stambenih zgrada izgrađenih u poslednjih dvadesetak godina.

Najzad, treći deo (od Toplice Milana do Čika-Ljubine), dužine oko 200 metara, još nije ni u naznaci, a već dugo nosi radni naziv Milutinova ulica, i verovatno nikada neće ni biti izgrađen, jer je za to potrebno srušiti staru halu sportova (ili izgraditi ispod nje tunel) i rešiti more imovinsko-pravnih odnosa u zaleđu Omladinske ulice. Taj prostor će najverovatnije i dalje ostati ispresecan lavirintom sokaka i sokačića.

Ako biste pokušali da pronađete na celoj trasi bar jednu tablu sa imenom ulice, ne biste uspeli. Nema table ni sa starim, ni sa novim imenom. Istina, na zgradi naspram Poslovnog centra ’’Melos’’ postoji jedna tabla, ali na njoj piše Trg oslobođenja, a pitanje je da li je tu ikada bio nekakav trg i, ako jeste, kada je taj prostor prestao da se tako zove. Kako se snalaze oni koji dođu sa strane u Kraljevo i traže ovu ulicu može samo da se nasluti, ali sigurno je da im to predstavlja pravi košmar.

Ali, ako nema ulice, to ne znači da nema ljudi kojima je u dokumentima adresni podatak upravo naziv te ulice i da ti ljudi nemaju problema. Naprotiv. Ceo taj prostor je veoma gusto naseljen, ima i veliki broj poslovnih prostora, što ceo problem čini još složenijim.

Prvi, ne i najveći problem je što su stanovnici ove ulice, ko zna čijom administrativnom greškom, upisani kao birači Mesne zajednice Zelengora, iako toj mesnoj zajednici pripada samo prvi deo, a drugi i treći deo pripadaju Mesnoj zajednici Centar (Hajduk-Veljkova ulica je granica). Kada treba da se reši neki po gorućih komunalnih problema, gde je neophodno ili bar poželjno da se uključi i mesna zajednica, građani ne znaju kojoj mesnoj zajednici da se obrate. Ako se obrate Mesnoj zajednici Centar, dobiju odgovor da nisu upisani kao stanovnici te mesne zajednice, a ako se obrate Mesnoj zajednici Zelengora, dobiju odgovor da oni žive na teritoriji druge mesne zajednice.

Drugi, možda i najveći, problem je pristup i parkiranje vozila, koji je naročito izražen u drugom delu. Kao što je rečeno, postoje znaci zabrane parkiranja i zaustavljanja na koje se niko ne obazire (ni vozači, ni saobraćajna policija), tako da tu parkiraju vozila ne samo oni koji stanuju ili rade u tim zgradama, nego i svi oni koji ne žele da plate parkiranje na obližnjim uličnim parking mestima ili javnim parkiralištima, što izaziva neviđeni haos. Dešava se da su vozila ponekad parkirana u tri reda i da je na taj način zarobljeno i po desetak vozila istovremeno. Stanari tog bloka su pokušali da reše problem tako što su samovlasno unutrašnji deo bloka ogradili betonskim žardinjerama i na ulazu postavili rampu od koje samo oni imaju ključeve, ali šta to vredi kada često od parkiranih vozila ne mogu ni da uđu ni da izađu iz ograđenog prostora. Taj prostor je inače planskim dokumentima grada predviđen za parterno parkiralište (blokovsko ili javno, svejedno), ali nikada nije priveden nameni, bilo od strane investitora izgradnje zgrada, koji su od vlasnika stanova i lokala uzeli novac za to kroz cene stambenog ili poslovnog prostora, bilo od strane lokalne samouprave, kojoj je dužnost da brine o izgradnji i uređenju parking prostora i koja je za to od investitora uzela novac za uređenje građevinskog zemljišta. Pojedini investitori su pokušali da problem parkiranja reše izgradnjom podzemnih garaža, ali ni to nije dalo rezultata, jer u jednu podzemnu garažu uopšte ne može da se uđe dok se ne ukloni dobar deo kamene ograde dvorišta porodice Pisković, a ni do te ni do ostalih podzemnih garaža se često ne može ni prići od bahato ostavljenih vozila. Zato i nije čudo što se svakodnevno dešavaju ekscesi, bilo zbog toga što dolazi do međusobnog češanja vozila, bilo što se vozači zakače oko načina parkiranja, prava na parkiranje ili prava na prvenstvo prolaza prilikom ulaska ili izlaska sa ovog prostora. Prilaz vozilima je, pak, posebna priča. Ulazak i izlazak kamiona-smećara je pravi podvig, kao što je podvig i pristup vozila za snabdevanje prodavnica. O vozilima vatrogasne službe i ambulantnim vozilima da i ne govorimo. Sreća je da u tom bloku još nije bilo požara, jer požarni put ne postoji, tako da bi prilaz vatrogasnog vozila bio apsolutno nemoguć. Ambulantna vozila mogu da priđu samo tako što će se zaustaviti na kolovozu Ulice četvrtog kraljevačkog bataljona ili Hajduk-Veljkove i time delimično blokirati saobraćaj u tim veoma prometnim ulicama. Slična je situacija i sa trećim delom ulice, ispresecanim sokacima i sokačićima, gde je prilaz, ako ne nemoguć, a onda izuzetno otežan i gde postoji mogućnost, kao i u drugom delu, da to dovede do ljudskih žrtava ili velike materijalne štete. Pritom, na prostoru tog trećeg dela je u poslednjih petnaestak godina izgrađen znatan broj stambenih zgrada koje su tako pozicionirane kao da ulica postoji, jer je obećano da će ulica biti izgrađena. Nažalost, i ovde se potvrdila narodna izreka da je obećanje ludom radovanje.

Na kraju, ostaju brojna pitanja. Zašto već skoro dvadeset godina sve garniture lokalnih vlasti zatvaraju oči pred ovim problemima? Zašto, i kada su stvoreni uslovi da se nešto uradi (npr. proglašen je od strane Vlade Republike Srbije javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje ulice, planirana su sredstva u budžetu grada i/ili programu Direkcije za uređenje grada i slično), ništa nije preduzeto? Da li se čeka da se dogodi neka tragedija pa da lokalne vlasti tek tada počnu da rade ono zašta ih građani plaćaju? Odgovora na ova pitanja nema, kao što nema ni Ulice Tomislava Andrića Džigija.

fotografije: Dragan Vukadinović