piše Rade Velizarov Erac
„Svi ti pevači bi, da se ja pitam, bili uposleni u RTS–u, pa kad dođe nova godina, pravi se lepo raspored: ti, Breno, pevaš u Leskovcu, ti Cecilija u Svrljigu, Mitar Mirić u Ružinoj kafani, a ko neće – zna se“, govorio je mašinovođa Bratislav
Bratislava je iznervirala vest u jutarnjim novinama. ’Ej, bre, napisali sve, crno na belo… Ništa sakriveno ostalo nije. Objavili koliki su honorari pevačima za doček nove ’92. godine: Lepa Brena – 100.000 maraka, Ceca – 50.000 maraka, Mitar Mirić – 20.000 maraka…
Bratislav je penziju dočekao kao mašinovođa. Tada se znao red: plata redovna, noćni rad plaćen, rad u vreme praznika – „crvena osmica“, odvojen život, sve u dinar, pedantno. Bonovi za topli obrok… Na posao odlaziš uredan, ispavan, obrijan, u železničkom odelu… Zimi ogrnut šinjelom sa dugmićima u boji zlata, šapka na glavi. Kao ruski general… Imaš u džepu na lancu okačen sat, železnički… Nema kašnjenja na posao.
– ’Ej, bre, ko daje tolike pare za te pevaljke!? Kakva smo ovo država, majku mu!?
Čita Bratislav i ne može da veruje.
Dva puta je vozio Tita. On lično, upravljao plavim vozom. Tako ga palo, jer znao se red. Nije mala stvar… Daju ti mašinu u ruke, sve zavisi od tebe lično. Maršal je, bre, bio u trećem vagonu, iza njega… Plavi voz, čist k’o apoteka…
– Ja bih to ovako… – veli Bratislav, sedeći za kariranim stolnjakom i dodaje:
– Svi ti pevači, sva ta gologuzija bi, da se ja pitam, bila uposlena u RTS–u, kad već pevaju na televiziji… Da imaju lepo radni staž, godišnji odmor, bolovanje za ne daj, Bože, sindikalne bonove… Da redovno dolaze na posao, ujutru u sedam…
Kad dođe nova godina, pravi se lepo raspored: ti, Breno, ove nove godine, pevaš u Leskovcu, ti Cecilija pevaš u Svrljigu, Mitar Mirić u Ružinoj kafani… I tako redom… Da se, bre, narod proveseli…
Imaju lepo platu, odvojen život, „crvenu osmicu“ za rad u vreme praznika, noćni rad, prekovremeni rad, sve po čapu… Kao na železnici… Ko, bre, daje tolike pare za njih!? ’Ej, pa ja sam Tita vozio za dnevnicu i par sati prazničkog rada… I tako, dva puta… Malo li je!?
– Ama, bre, Bratislave, prošla su ta tvoja vremena… Neće, bre, oni da pevaju za te sitne pare i još za novu godinu… – vele mu sa susednog stola.
– Šta!? Neće da peva!? OTKAZ, BRE!!! – dreknu Bratislav.
foto: Pixabay
. Moj stric je bio principijalan, pošten i radan što je strani pojam za sadašnje generacije ali takvi smo mi Dragišinci.