piše Rade Velizarov Erac
«Tito ti je, bre, domaćin čovek, jači od najjačeg u našem selu… Zatek’o ga ja u bašti, okopava krompir, natukao slamni šešir na glavu i piroćanke na noge»
Na autobuskoj stanici u Kraljevu opšta gužva. Jedni dolaze, drugi odlaze: putnici, studenti, radnici.. Seljanke sa cegerima i kotaricama… Kondukteri i vozači, sa teget odelima, na kojima stoji oznaka firme. Na kartonskoj kutiji, mali cigančić, sa ispruženom rukom.. Prosi… Pogureni prodavac, nudi lozove… Podalje, uz zid, dvoje mladih se ljube. I podnaduli milicioner sa šapkom na glavi, pivskim stomakom i pendrekom.. Šetka se duž perona. Ozbiljan…
Stanični spiker, posle zvučnog signala, preko razglasa, najavljuje dolazak autobusa: „ Autobus iz Kosovske Mitrovice, za Beograd, preko Gornjeg Milanovca, Čačka i Lazarevca, staje na prvi, pomoćni, peron… Polazi odmah po prijemu putnika“. Na kraju, opet ide ono „ding- dong“ .
Priča, dalje kaže da se Desimir, u staničnom restoranu, zadržao sasvim slučajno. Zvali ga drugari iz treće smene, na po jednu, onako uz put.
– I taman kad sam izlazio na peron – veli Desimir – primetim na betonu, novčanik, nov, kožni, onako, rozikast – ženski…
– Pogledam levo, pogledam desno, sagnem se i podignem ga … Kad ono, ima šta i da vidiš: nešto malo para, Titova požutela slika iz mlađih dana i lična karta na ime: Jovanka Broz… I slika, njena, u ličnoj karti: nasmejana sa punđom na glavi.. Lepa, bre….
Dvoumio se Desimir, šta da radi… Tako je bar pričao… Da onaj novčanik preda, podnadulom milicioneru, bio bi red… Ali, šta on ima od toga!? Osvanulo bi u novinama, da je milicioner „taj i taj“ našao Jovankin novčanik. I ? Ništa… Taj više ne bi ni šetao pendrek duž perona Sigurno bi ga unapredili, a za Desimira, niko ne bi ni čuo…
– Kapija metalna, od kovanog gvožđa, visoka… I lipe okolo, tek procvetale… Beli dvor je tamo negde… Došao ja, u stajaćem odelu – veli Desimir, posle treće ljute – da Jovanki predam novčanik… Ja, lično – zakašlja se.
– Tito ti je, bre, domaćin čovek, jači od najjačeg u našem selu … Zatek’o ga ja u bašti, okopava krompir, natukao slamni šešir na glavu i piroćanke na noge – nategnu čašicu mučenice.
– Velim mu ja ko sam, šta sam i zbog čega sam došao… Običan čovek, bre… Baš kao i ovi naši.
– Reče mi Tito: “Znam, bre… čuo sam za tebe, Desimire… Alal ti vera… Ček’ samo da isteram ovu vrstu, pa da Jovanka skuva kafu“
Stanični spiker najavi autobus za Bogutovac i prekide dalju priču… I opet , na kraju, ono: „ding – dong“.
Onaj podnaduli milicioer šeta pendrek . Kad prođe kroz narod, zamiriše na bačvu.
Pijan, breee…
Fotografije: Muzej istorije Jugoslavije
