piše Rade Velizarov Erac
Moja prva škola više škola nije; okrečili je, izbacili iz nje skamije i olajisan patos, visoke gvozdene peći, zelene table i drvene sanduke za ugalj, sija se sada beli mermer na podu
Kapija je bila metalna sa ornamentima od kovanog gvožđa… Visoka i teška… Dalje se ulazilo u ogromno dvorište. Sa leve strane je bio mali park, zasađen rastinjem, najčešće neuredan…Sa desne, ulaz u fiskulturnu salu, tada jedinu u celom gradu. Nju porušiše.
Tu, pored kapije, na tronošci je sedeo Dalipi Vebi sa velikom, od pruća pletenom, korpom ispred sebe. Iz nje je prodavao žvake „Bazoka Džo“, orasnice, kestenje u fišecima od novinske hartije i „klik – klak“. Da… i bombone u obliku jagodica… njih na komad… Nije bio u najboljim odnosima sa školskim vlastima, pa su ga ovi redovno isterivali napolje, a on se ponovo vraćao.
Ogromno dvorište sa betoniranim igralištima za košarku i fudbal i par tribina do ograde sa crkvom. Crkva je bila zakonom odvojena od države, a od škole, visokom tarabom.
U produžetku dvorišta je bio „travnati deo“, bez trave, jer ista nije nikada mogla da nikne. U hladu, ispod velikog duda, na utabanoj zemlji smo igrali klikera, sve dok „staklenac“ ne prsne na pola, zbog „tuša iz nabaca“.
Visoki školski služitelj, sa prosedim brkovima i kačketom na glavi stajao je obično na stepeništu zgrade, gledao u sat i držao veliku bronzanu medenicu u ruci. Kada vreme otkuca, zvonio je sa onom klepetušom, tako jako, da se zvonjava čula do pola grada.
Odžačar je u školi delio đacima svoj suvenir, malu odžačarsku četku, napravljenu od crnih vlakana i bakarne žice. Verovali smo u sreću, jer je Bog bio zabranjen.
Pop Gvozden nas jednom ljutito prekorio, jer smo se držali za dugme dok je on prolazio pored nas. Ispričao nam kako su Turci popove proglasili „baksuzima“, jer su se oni žestoko borili za narod. Za učitelja Dobrivoja, oni su bili „reakcija“. Šta je to značilo, tada nismo razumeli. Zbog te „reakcije“ su valjda podigli visoku tarabu između školskog dvorišta i crkvene porte.
Dobrivoje je bio markantan tip, stari skojevac i komunista. On je pretekao iz rata, a njegovi pajtosi su izginuli kojegde, tamo po Bosni. Eno ih i sada u parku, stoje im biste izlivene u bronzi, piše tamo ime i prezime, godina rođenja i godina smrti. O njima smo znali sve, jer je Dobrivoje pričao potanko. Nije morao ništa da izmišlja, on ih je znao lično. Igrao sa njima klikere, pod istim dudom, kao i mi godinama kasnije:
– ‘Ej, bre, taj Rade Vilotijević, Olga Jovičić (zvali je „Rita“, zbog pocepane kecelje) i Dragoslav Bogavac, oni svi zajedno su mi bili kao školski drugovi!
Nemce smo mrzeli s razlogom. Ko ih ne bi mrzeo !? Jednog našeg, što je hteo da bude njihov, ubili smo k’o roba, gađajući ga pokvarenim jajima i trulim kruškama. Šetkao se u uniformi Vermahta, duž crkvene ograde u pauzi, prilikom snimanja nekog ratnog filma. Sav važan sa šapkom na glavi, u dugim oficirskim čizmama na nogama, ruke bio ukrstio na zadnjici. I tako nalete na našu zasedu. Jer, ako je Rita te četrdesetprve, mogla da pobegne preko zatvorskog plota, prepliva Ibar i ode u šumu, kako je svedočio Dobrivoje, onda smo i mi mogli da «izvršimo atentat» na ovog „domaćeg izdajnika“. Naš skroman doprinos revoluciji učitelja Dobrivoja.
Tako ti je to bilo, moj Radovane…
Moja prva škola više škola nije. Okrečili je, izbacili iz nje skamije i olajisan patos, visoke gvozdene peći, zelene table i drvene sanduke za ugalj. Sija se sada beli mermer na podu. To ti je sada Muzej.
Raspisan bio zajam, te narod davao pare da to tako urede.
Ako, tako i treba…
