piše Rade Velizarov Erac
Ovde su najgore bile one Švabe koje govore naški, ali u jesen četrdeset i pete, vratiše se naši vojnici iz zarobljeništva kroz šljivike, blatnjavim putem; Jovan Milicu nije poznao
Poručnik Vojin Soldatović se ubio iz pištolja. Sakupio je četu na zaravni pored Bregalnice, uzjahao svog belca i održao govor. Pas s maslom ne bi polizao ono što je izgovorio suočen sa izdajom vlade i kralja. Sočno i rabadžijski… Sve im je po spisku, da prostiš, do sedmog kolena. On je, Radovane, dao zakletvu, a za vojnika, reč je zakon. Pognute glave, saslušali su ga… Vojnici, izgladneli, u blatnjavim opancima, poderani… Moravci…
A onda je skinuo šapku, prekrstio se i sasuo sebi kuršum u čelo. Modra krv se prolila po sapima uplašenog belca.
Gotovo je… Dalje im sudbinu tuđin određuje.
Sahranili su ga pored puta. Ako neko preživi, da zna i javi njegovima… Da mu kosti prenesu .
Bugari su ti, Radovane, naši neprijatelji… Njima nikad ne veruj… Gvozdenim vilama su boli zarobljene srpske vojnike. I tako sve do Rumunije. Peške… Rumuni, već, drugačiji narod… Sirotinja, ali sazdani da podele. A onda dalje, u stočnim vagonima, ka Nemačkoj.
Pismo je stiglo preko Crvenog krsta.
Rukopis je Jovanov… Piše lepo…Jovan i njegov brat, Života su u zarobljeništvu. Živi su. Kažu da im život nije ugrožen, rade na nekoj farmi… Do kada , ne znaju…
Kući ostale žene sa po troje dece, sve jedno drugom do uveta.
Napisao im Jovan da paze na kuću i čuvaju decu. Veli, za decu mora da se ima hleba i s ’leba. Ako se živi vrate, oporaviće domaćinstvo. Samo da se taj ‘ebeni rat skonča.
U avliju, podno Kotlenika, svraćale su vojske. I naše i tuđe… Najgore je bilo izaći na kraj sa našima. Oni kad otimaju, za dušu ne znaju…
Negde pred kraj, dođoše i Švabe. Oni makar disciplinovani…A među njima, najgore su bile one Švabe koje govore naški. Jedan se umivao i brijao na Jovanovom bunaru, pa htede onu vodu, zamućenu sapunicom, da vrati nazad u bunar. Dreknu Jovanova Milica na njega, te ga onaj što im bejaše starešina, odra od batina.
Kako otišli, tako i došli, što uzanom prugom, što pešice, tek u jesen četrdeset i pete, vratiše se vojnici iz zarobljeništva. Najzad i do sela došli, kroz šljivike, blatnjavim putem.
Jovan Milicu nije poznao… Prošao pored nje, dok je čuvala krave na livadi. Njoj lepotu odnela samoća, a njemu rat obeleo kosu.
Tako ti je to bilo, moj Radovane.
