piše Rade Velizarov Erac
Ženska ljubomora je kao kad deca uhvate vrapca, vežu mu nogu predivom i puste ga da leti; taman, kad se, siroma’, ponada da je nebo njegovo, kad raširi krila i poželi slobodu, cimnu ga onim predivom nazad i ponovo stave u kavez
Slušaj, Radovane, ja šarao jesam…Dok sam mlađi bio, pa i u starije dane. Voleo sam pusto žensko, više no ‘leba da jedem. Niko tako ne može da te razume kao žena… One su ti, moj Radovane, Božja bića… Samo žena, može jade da ti odagna… Teško onom ko to ne sazna… Za koji se krasni i rodio !?
Ljubomora je njihova muka. Samo je ženi uvek potrebna vernost. Kad zađeš u tuđe, to ti je kao da si među preorao. A ništa se dogodilo nije… K’o da si štapom po vodi udario…
Ni manje štete, ni veće sekiracije…
Od Turaka smo preuzeli sve: sarmu, pilav, baklave… Alo, bre… pola reči sa kojima se sporazumevamo turskog su porekla : astal, avlija, ambar…
Ali, vidiš, sokole….Njima su žene za lepotu i uživanje… Kod nas su robinje…
Stoka smo mi velika, Radovane… Kad „izvadimo“ dvoje dece računamo da nam je žena ostala džabe, da rinta po kući, pere, pegla…
Balijama su žene manje ljubomorne. Kako da budu kad ih, legalno, imaju više… Takva im ranfla.. Mi po jednu i ona nam oči vadi…
Imali smo pet stotina godina vremena, a ništa naučili nismo… ‘ebala nas sarma…
Pitaš za žensku ljubomoru….To ti je, moj Radovane, kao kad deca uhvate vrapca… Vežu mu jednu nogu crvenim predivom i puste ga da leti… Taman, kad se, siroma’, ponada da je nebo njegovo, kad raširi krila i poželi slobodu, cimnu ga onim predivom nazad i ponovo stave u kavez. I opet tako…
Sto puta sam rekao onoj mojoj: “Šta me, bre, cimaš… Pusti, pusti me da letim… Da letim, dok još krila imam…”
Eto, tako ti je to…
I to ti je život…
