17. april 2017.
Kineskinja Canying Ren o Srbiji koju, što bolje upoznaje, sve više voli, o tome zašto je došla na master studije baš u Beograd, zbog čega je poželela da poseti Kraljevo, šta kod nas voli, šta nam zamera i kakve će mostove jednom graditi
U Kraljevo je 24-godišnja Canying Ren došla u dane vaskršnjih praznika. Iz priča prijatelja koji je u gradu na Ibru rođen, a koji, kao i ona studira u Beogradu slušala je da je Kraljevo lep, ušuškan gradić na obalama tri reke, a poželela je da poseti i drevnu Žiču, da oseti dah srpske prošlosti.
Canying (ime koje su joj roditelji dali znači “ona koja sija pamet”) je iz Kine, gde je diplomirala engleski jezik, a pre godinu i po dana došla je na master studije na Fakultet političkih nauka u Beogradu.
– Bila sam radoznala da upoznam Balkan koji nije baš na glasu u Kini, jer Kinezi smatraju da je ovde opasno živeti. Balkan im je asocijacija za ratove. U Kini mnogo ljudi zna za Jugoslaviju, ali nisu čuli za Srbiju, Hrvatsku ili Bosnu i Hercegovinu. Starije generacije pamte filmsko ostvarenje “Valter brani Sarajevo”, a Velimir Bata Živojinović je imao status idola u Kini. Srbiju u Kini, recimo, znaju, po tome što je za vreme bombardovanja u maju 1999. godine u Beogradu stradala kineska ambasada – kaže Canying.
Ona je u našoj zemlji, septembra 2015. godine započela interdisciplinarne master studije Jugoistočne Evrope zahvaljujući bilateralnim odnosima Kine i Srbije i stipendista je obe vlade, i srpske, i kineske. Od stipendija ima dovoljno da plati školarinu i da pristojno živi u prestonici Srbije, nema potrebe da njeno školovanje dotiraju roditelji. Predavanja su na engleskom jeziku, a srpski jezik je počela da uči tek po dolasku u našu zemlju i – odlično se snalazi, čak i sa padežima. Kada nije sigurna u neki izraz, šarmantno i sa osmehom ono što želi da izgovori kaže na engleskom, dok ne pronađe način da se izrazi na srpskom.
– Na fakultetu izučavamo politiku, istoriju, geografiju, ekonomiju Balkana i zbog obaveza na fakultetu nemam više vremena za učenja srpskog, ali trudim se. Na mom smeru ima nas 11, a samo ja sam iz Kine. Ostale kolege su iz Zapadne Evrope, imamo po jednog Amerikanca i Australijanca – pojašnjava naša sagovornica.
Kaže da ona nije imala strah pre dolaska u Srbiju, ali da jesu njeni roditelji. Pitali su se zašto, čudili se njenom izboru, ali – sada je i njima lakše. Žele čak i sami da dođu da je posete, jer Kina i Srbija sada imaju bezvizni režim za boravak do 30 dana.
– Ja sam bila tako srećna, željna novih iskustava. Pre dolaska, zbog toga što je Srbija geografski u Evropi, mislila sam da je vaša zemlja razvijena kao, možda, Italija ili Francuska. Prvi utisak, posebno zbog gradskog prevoza u Beogradu, bio mi je razočaravajući, ali meni se sa Srbijom dogodila ljubav na drugi pogled. Jer, što je više upoznajem, vašu zemlju sve više volim. Ljudi su tako ljubazni, otvoreni – prepuna je utisaka Canying, koja svoje studentske dane živi u studentskom domu „Rifat Burdžević“ u kojem, pored domaćih, ima i puno stranih studenata.
Nije imala problem sa navikavanjem na srpsku kuhinju, ali smatra da u našoj ishrani ima previše mesa. Kineska kuhinja bazirana je, kaže, na ravnotežnijem odnosu povrća i mesa.
– Kvalitet mesa koje ovde jedem mnogo je bolji nego u Kini – iznosi utiske naša sagovornica, a na diskretno pitanje o psećem mesu u ljudskoj ishrani, odgovara da u Kini postoji jedna vrsta pasa čije meso ljudi jedu i koje mogu da nabave na pijacama.
Canying je iz dvomilionskog grada Yanbian, koji se nalazi na tromeđi Kine, Rusije i Severne Koreje i administrativni je centar korejske manjine. Ona je treća ili četvrta generacija potekla od predaka koji su u Kinu davno došli iz Severne Koreje u kojoj je jednom čak i bila, ali – samo u letovalištu na moru, tako da nije uspela da vidi kako život u Severnoj Koreji zaista izgleda, iako i sada ima takvu želju. Ljudi iz Kine putuju u Severnu Koreju, ali ne individualno, već samo u grupi i uz kolektivnu vizu. Takva viza nikada se ne unosi u pasoš, već je zaseban dokument kako oni koji su putovali u Severnu Koreju ne bi, eventualno, imali problem na drugim granicama.
– Dopada mi se što ljudi u Srbiji, uprkost teškoj ekonomskoj situaciji vode opušten život, ali mi se ne sviđa što je to ponekad previše opušteno, polako. Užasava me, recimo, administracija i činjenica da se često, kad mi trebaju neka dokumenta, dogodi da mi službenik kaže: „A, to nije ovde, treba da ideš na drugo mesto!“, pa onda sve to traje, umesto da se brzo završi. Nisam u Kini navikla na tako nešto – iskrena je sagovornica.
Canying je u Kini završila osnovnu školu koja traje šest godina, onda još po tri godine srednje i više škole, a zatim i fakultet na kojem je studiranje trajalo četiri godine.
– Dopada mi se što u Srbiji na fakultetima postoji više ispitnih rokova. U Kini imamo samo jedan i kada se dogodi da taj ispit padnete, onda naredne školske godine opet pohađate predavanja iz njega kako biste ponovo mogli da izađete na ispit – pojašnjava nam.
U Srbiji mnogo ljudi odlično govori strane jezike, dodaje ona, objašnjavajući kako to u ogromnoj mnogoljudnoj Kini nije slučaj. Jer, i za korišćenje svog jezika, oni u proseku moraju da znaju između tri i četiri hiljade karaktera. Mladi ljudi u Kini žive dosadnijim životom u odnosu na srpsku omladinu:
– Generalno, mislim da ljudi u Aziji manje umeju da uživaju u životu. U Srbiji, bez obzira što ekonomska situacija nije tako dobra, narod zna da uživa. Možda je kod nas tako zato što nas je tako puno, svi samo razmišljaju kako da završe školovanje, nađu što bolji posao, stalno smo u nekoj utakmici, u razmišljanjima o poslu, kao da ne umemo da nađemo dovoljno te životne radosti kao ljudi u Srbiji –
– U Kini se živi brzo i pod stresom i stalno očekujemo da će biti bolje. Prosečna plata u razvijenim gradovima, poput Pekinga, Šangaja ili Guandžoua je oko hiljadu evra, iznajmljivanje prosečnog stana oko 300 evra. Zarade su niže u manje razvijenim delovima Kine. I dalje su jako velike razlike između bogatih i sromašnih, ali razvoj kineske privrede poveća je i broj onih koji pripadaju srednjoj klasi. Postoji i jedna bitna novina, od prošle godine ne postoji zakonsko ograničenje po kojem je prosečna kineska porodica mogla da ima samo po jedno dete, sada može da ih ima dvoje – kaže Canying koja je, naravno, jedinica. Sa roditeljima se čuje, otprilike, jednom nedeljno, jer im ni vremenska razlika (oni su sedam časova ispred nas) ne dozvoljava da se čuju kad god požele.
Potvrđuje naša saznanja da broj četiri za Kineze nesrećan broj, šestica i sedmica srećni, a osmica daleko najsrećniji broj (zato je i Olimpiada u pekingu počela 8. avgusta 2008. u osam sati i osam minuta uveče). Brojevi mobilnih telefona koji sadrže osmice daleko su skuplji od ostalih, a one sa četvorkama niko neće.
Klima u Srbiji vrlo je slična klimi u kojoj je Canying ranije živela, pa je nije naljutila ni kiša koja je besomučno lila baš tokom njene jednodnevne posete Kraljevu.
– To je samo kiša, i u njoj treba znati uživati. Stigla sam da obiđem vaš lepi grad pre kiše. Muzej nije radio, ali videla sam osnovne i srednje škole, glavni trg sa spomenikom srpskim junacima poginulim u Prvom svetskom ratu i ratovima koji su mu prethodili, obišla Groblje streljanih 1941. godine, šetala pored divnog Ibra, posetila osam vekova star manastir Žiču, probala sutlijaš u jednoj vašoj poslastičarnici, ali nije mi se dopao. Bila sam i na ručku kod svojih domaćina i uživala u ukršnjem ručku od čorbe, preko predjela i roštilja, salata, sve do torte. Najviše mi se dopada vaša sarma, a ćevapi su mi najbolji kada su na kajmaku. Otkada sam probala domaću pljeskavicu, nisam više ušla ni u jedan McDonald’s u Beogradu. Kraljevo je mali i lep grad. Nedavno sam posetila i Kragujevac, ali nije mi se tako dopao – iznosi Canying svoje utiske.
U Srbiji planira da ostane još godinu i po dana, ali će naredni semestar, u okviru međunarodne razmene studenata pohađati u Gracu (Austrija). Po završetku master studija želi da radi na uspostavljanju mostova između Kine i Balkana. Ne bi želela da bude političar, već da posreduje u podizanju na viši nivo odnosa Kine i balkanskih zemalja, u kulturnoj razmeni, prijateljstvima.
– Na ovim prostorima sve može da bude puno bolje, jer su potencijali ogromni, ali balkanski narodi su više okrenuti prošlosti, što nije dobro. Srbi puno vole da se žale na politiku, političare, ali malo rade na tome da stanje zbog kojeg se žale u onom delu za koji su sami odgovorni – poprave. Žele uvek da imaju nacionalnog vođu, a nacionalizam uvek puno košta. U Kini, primera radi, ratovi se ne vode između naroda, već između vlasti, dinastija – analizira Canying.
Zanimljivo je kako je, na našu zainteresovanost za stroge prijemne ispite na fakultete (zbog kojih budući studenti mesecima uče od osam ujutru do devet uveče) iznenađeno pitala kako se u takvim situacijama u Srbiji ponekad prepisuje:
– Kod nas je konkurencija ogromna, stres je veliki, nemamo ni reč za prepisivanje. Polažemo različite grupe predmeta: društvene (istorija, geografija, politika), prirodne (hemiju, biologiju, fiziku, matematiku), jezike – engleski, kineski i korejski – pokušava da nam približi svoja iskustva naša sagovornica.
Danas je jako srećna što je izabrala Beograd i Srbiju i veruje da je bilo ispravno mišljenje da su Beograd i Srbija najbolje što je za nastavak svojih studija na Balkanu mogla da izabere.
Kažu da ljudi s dušom biraju za sebe samo puteve na kojima iste takve mogu da sretnu. Canying nije od onih koji bi došli samo ako znaju da su putevi do nas i prohodni. Njoj bi izazov bio da dođe čak i da je znala da takvih puteva nema. Zato i verujem u mostove koje je među narodima poželela da gradi. Jer, „od svega što je čovek do sada izgradio ništa nije vrednije od mostova. Osim što spajaju obale i ljude, oni stvaraju trajna prijateljstva i ljubav među ljudima, poverenje i želju da se živi zajedno. Mostovi nisu živa bića i ne govore, ali ipak imaju svoju dušu. Njihova duša živi sve dok se preko njih može preći“. Draga Canying, kod nas si, zbog ove želje, već masterirala, a i mama i tata su ti pravo ime odabrali!
M. M. Dabić
