Šta je bilo pre prve reči i kako, uprkos savremenim tehnologijama, govor opstaje?
Praskozorje ljudske istorije ostaje maglovito i opterećeno našim pretpostavkama o evolutivnim kretanjima, sudbini i razvoju naše vrste. Među najintrigantnijim pitanjima u istoriji ljudske misli nalazi se problem početka govora. On stoji na raskršću antropologije, arheolingvistike, biologije i metapsihologije. Govor je verovatno nastao kao temelj komunikacije i kao odgovor na potrebu očuvanja zajednice – radi koordinacije grupe pračoveka, podele hrane, brige o potomstvu ili odbrane. Potreba za komunikativnim alatom bila je presudna. Aristotel je zato tvrdio da čovek nije samo biće glasa, već biće govora.
Tokom dugih epoha postojalo je više ljudskih vrsta. Homo neanderthalensis pojavio se u Evropi i zapadnoj Aziji, dok je istočne oblasti Azije nastanjivao Homo erectus, uspravni čovek, koji je opstao oko dva miliona godina. Ostaje pitanje da li će naša vrsta, Homo sapiens, dostići takav vremenski raspon. Nauka još uvek raspravlja o tome da li su se ove vrste smenjivale linearno ili su paralelno postojale i preplitale se kroz duge periode.
Lobanja tadašnjeg čoveka, prema mišljenju antropologa, bila je znatno veća i masivnija od današnje. Mozak Homo sapiensa činio je dva do tri procenta telesne mase, ali je trošio oko 20% ukupne energije organizma. U poređenju s tim, mozak ostalih čovekolikih majmuna trošio je svega osam procenata. Neandertalac je bio snažnije građen i mišićaviji, ali dolaskom sapiensa dolazi do ukrštanja, pa današnji Evroazijati nose i gene neandertalaca.
Anatomske promene koje su omogućile govor trajale su desetinama hiljada godina. Posebno je značajno spuštanje grkljana (larinksa), kao i razvoj mišića jezika i usana. Te promene bile su neophodan preduslov artikulisanog govora. Posmatrano kosmološki, to je istorijska sekunda; u okviru ljudskog veka – gotovo svetlosna godina.
Luis Morgan, koji se bavio i filogenetskom psihologijom, isticao je da bez razvoja svesti i promena u moždanom tkivu nema ni jezika. Naučnici pretpostavljaju da se početak artikulisanog govora može smestiti pre oko 82.000 godina.
Raznolikost sveta koji je okruživao pračoveka uticala je na formiranje svesti. Hiljadama godina odvijao se proces samooblikovanja, u kome je svest postajala ključ nastanka ekspresivnog govora.
Govora ne bi bilo bez kalibracije kognitivnog sistema – skupa mentalnih procesa koji omogućavaju prijem, obradu i tumačenje informacija. Tu spadaju pažnja, percepcija, pamćenje, mišljenje, jezik, učenje, rasuđivanje i donošenje odluka. To je operativni aparat svesti – način na koji stvarnost postaje smisao. Značajan doprinos razumevanju ovog arhetipskog stadijuma dao je Erih Nojman.
U neurološkom smislu, govor je povezan sa Brokinom zonom u frontalnom režnju mozga, koja je odgovorna za formulaciju i artikulaciju reči, kao i za gramatičku strukturu. Vernikeova zona, s druge strane, omogućava razumevanje jezika, semantičku obradu i integraciju zvučnih i jezičkih elemenata.
U svom prapočetku govor je verovatno ličio na pantomimu – na govor tela i pokreta. Pračovek je najpre ispuštao samoglasnike. Jednosložni izrazi prethodili su složenijim strukturama, da bi se vremenom razvila sposobnost artikulisanja slogova i reči.
Reči su postale alat apstraktnog mišljenja. Govor je izvršio humanizaciju čoveka, omogućio mu da izrazi radost, strah, brigu, ljutnju i gnev. Uveo ga je u svet mita, totema i religije. Uprkos savremenim tehnologijama, govor opstaje. Ono što je nastajalo stotinama hiljada godina verovatno neće nestati pred brzinom tehnološke modernosti.
Pre oko 5.000 godina nastanak pisma dodatno je učvrstio govor. Reč je tada postala utkana u kamen, u simbol i znak. Usmena predanja, istorijski događaji, kalendari i godine dobili su trajno zabeležen oblik ekspresivnog govora.
dr Dragiša Kostić
