Život u magli dima i opasnih isparenja sa smetlišta
U Srbiji ima više od 3. 000 divljih i više od 160 opštinskih, nesanitarnih deponija koje po životnu sredinu imaju isti efekat kao i divlje deponije. Imajuću u vidu da na ovakvim deponijama ne postoji zaštita zemljišta koja sprečva da štetne materije prodru do podzemnih voda, nema gasnih bunara za sakupljanje štetnih gasova, kao ni postrojenja za preradu otpadnih voda, štetne i opasne materije završavaju u zemljištu, biljkama, životinjama, vazduhu, vodi i hrani.
Jedna od takvih deponija nalazi se i između sela Stubal i Gračac. Smeštena pored obale Zapadne Morave, prostire se na nekoliko hekara. Kako meštani kažu, sve je počelo iskopavanjem šljunka, nakon kojeg su ostale velike rupe u koje su prvo meštani i prolaznici počeli da bacaju smeće, da bi 2000. godine tu počeo da se dovozi i komunalni otpad iz Vrnjačke Banje.
Pored toga što ne ispunjava nikave standarde kada je u pitanju skladištenje komunalnog otpada, ova deponija se nalazi pored reke, uz najplodniju zemlju.
– Time što ova deponija postoji mi smo, praktično, izgubili najplodniju zemlju. Nekada smo celu zimu mogli da živimo od onoga što uzgajamo ovde i još da prodajemo. Sada ovde gajim hranu za stoku i tako se svi lepo trujemo. Ako tome dodam i podatak da deponija često bude i poplavljena i da jedva očistimo njive od otpada, onda je jasno svima koliki je ovo problem – kaže Radoslav Milovanović iz Stubla.
Pored štetnih materija koje završavaju u zemljištu i vodi, ali i zbog čestih požara na deponiji i u vazduh se oslobađaju opasne materije. Koliko su one štetne po zdravlje najbolje zna upravo Radoslav, koji je zbog trovanja vazduhom 2016. godine 107 dana proveo na Infektivnom odeljenju, a zatim je još dva puta bio na bolničkom lečenju zbog istog uzroka.
Pogledajte VIDEO prilog:
– Radio sam u njivi kada je izbio požar na deponiji. Moja njiva je odmah pored deponije. To je bilo strašno, lekari su mi se borili za život. Od tada sam proglašen invalidom 100%. Deponija stalno tinja, uvek se oseća miris paljevine i dima. I uvek je samo pitanje – kada će izbiti novi požar?
Nakon 33 godine života i rada u Švajcarskoj, Nenad Ivanović vratio se u rodni Stubal, u nadi da će život nastaviti u blagodetima koje selo pruža. Ipak, čist vazduh, netaknuta priroda i zdrava hrana čini se da su davna prošlost ovog sela.
– Sada živim u magli dima sa deponije. Kada sam došao, nisam ni znao da tu postoji deponija. Osećao se smrad paljevine i dima, ali sam mislio da to meštani nešto pale, a tek kasnije sam shvatio da je reč o deponiji i koja vrsta zagađenja životne sredine je u pitanju – rezignirano kaže Nenad..
Iako je tek godinu dana u Stublu, Nenad se odmah priključio svojim komšijama koji već decenijama traže rešenje ovog problema:
– Obraćao sam se svima čiji sam kontakt uspeo da pronađem. Od Ministarstva za zaštitu životne sredine, do nadležnih u Kraljevu i Vrnjačkoj Banji. Iz Kraljeva su mi odgovorili da, i pored problema koji mi imamo u selu Stubal, deponija pripada opštini Vrnjačka Banja i da oni nisu nadležni, dok iz Vrnjačke Banje, iako sam pisao svima, nikakav odgovor nikad nisam dobio.
Kada je, pre nekoliko dana gorela deponija, Nenad je bio taj koji je ponovo apelovao da ovaj problem bude rešen. On je podsetio da gori deponija u Gračacu, koja truje građane opštine Vrnjačka Banja, ali i one koji žive u Stublu, na kraljevačkoj teritoriji jer, kako je naveo, „širenje dima nema granice”.
„Danas je deponija gorela malo duže, intenzivnije. Samo angažovanjem vatrogasne službe iz Vrnjačke Banje i Dobrovoljnog vatrogasnog društva Vrnjačka Banja (ukupno dva vozila) ublažena je situacija. Hvala svim ovim ljudima!
Kako mi rekoše vatrogasci, neki privatni posednik separacije za pesak u blizini na početku akcije nije dozvolio da se kod njega vatrogasna vozila napune vodom, pa je voda isključivo iz Morave pumpana na mesto gašenja. Kasnije je trebalaoda stigne i pomoć sa većim mašinama od turskih kompanija koje u blizini grade auto put. Na mestu su jedno vreme bili i predstavnica komunalne inspekcije Vrnjačke Banje kao i predstavnici JKP „Banjsko zelenilo i čistoća”. Izveštaj o ovom delovanju će biti dostupan. Nadamo se da će ovo na neki način doprineti rešavanju dugogodišnjeg problema ode deponije”, izrazio je nadu Nenad.
U JKP „Banjsko zelenilo i čistoća“ odgovorili su nam da su svesni ekološkog problema ove deponije, ali da „do izgradnje Regionalnog centra za skladištenje otpada, nemaju drugo rešenje“.
– Mi nemamo gde drugo da skladištimo otpad. Međutim, staru deponiju smo 95% zatvorili. Ona je pokrivena sa metar zemlje, dok ćemo ovih dana zatvoriti i tih preostalih 5%, a smeće odlažemo na novoj koju smo tu otvorili. Trajno rešenje ovog problema je jedino izgradnja Regionalne deponije u Kraljevu, ali to već godinama stoji u mestu –kaže za portal Krug direktor ovog preduzeća Momčilo Krstić.
Radoslav Milovanović kaže da to što se smeće sada odlaže na novoj deponiji, meštanima ova dva sela na različitim obalama Morave ne znači ama baš ništa, jer svi problemi ostaju, a oni samo žele da žive kao i drugi građani, jer i član 74 Ustava Srbije definiše da „svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju“.
„Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu“, glasi ostatak tekst tog člana Ustava. Kako je on primenljiv u ovom slučaju?
Osim toga, pravo na zdravu životnu sredinu ili pravo na održivu i zdravu životnu sredinu je ljudsko pravo koje zagovaraju i organizacije za ljudska prava i ekološke organizacije radi zaštite ekoloških sistema koji obezbeđuju zdravlje ljudi. Pravo je priznato i od strane Saveta Ujedinjenih nacija za ljudska prava na 48. zasedanju u oktobru 2021. a zatim i od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 28. jula 2022.
Ovo pravo je međusobno povezano sa drugim ljudskim pravima usmerenim na zdravlje, kao što su pravo na vodu i sanitarije, pravo na hranu i pravo na zdravlje. Pravo na zdravu životnu sredinu koristi pristup ljudskih prava za zaštitu kvaliteta životne sredine; ali postoji i pristup zaštiti životne sredine kroz prava prirode da proširi svoja prava i na ona kakva uživaju ljudi i korporacije na prirodu.
Kad gori deponija, a i ova pomenuta gorela je pre nekoliko dana, najveći je problem sa dimom, a još veći – sagorevanje plastike i svega onoga što se na deponiji nalazi (jer u većini slučajeva, a tako je i na kraljevačkoj deponiji – smetlištu, ne postoji selektivno deponovanje otpada).
Prilikom takvih požara u atmmosferu se emituju, pored standardnih zagađujućih materija kao što su sumpor dioksid i PM čestice i druga toksična jedinjenja. Zato tvrdnje nadležnih da je, kad gori deponija, vazduh ispravan zbog toga što prosečna dnevna dozvoljena doza PM 10 i PM 2,5 čestica nije premašena, treba slušati i glas stručnjaka koji pojašnjavaju da osnovna opasnost zbog zagađenosti vazduha u blizini deponije koja gori i ne potiče od tih čestica, već od dioksina i furana, koji predstavljaju grupu hemikalija sličnog nivoa toksičnosti i veoma štetnih.
Šta je opasno u dimu koji sadrži dioksine i furane?
Za merenje nivoa ovih materija nije nadležan Zavod za javno zdravlje Kraljevo, a naša redakcija, i pored svih pokušaja, nije uspela da sazna ko jeste. Osim što smo saznali da bi ta merenja mogla da rade akreditovane laboratorije, niko nije znao da nam kaže – da li neka to zaista i radi, makar u slučaju ekoloških incidenata.
Svetska zdravstvena organizacija navela je u jednom od svojih izveštaja da su eksperimenti pokazali da ove veoma otrovne materije mogu oštetiti brojne organe u organizmu.
Kratkotrajna izloženost visokim nivoima dioksina može dovesti do lezija i mrlja na koži, ali i do promene funkcije jetre, kao i da se „dugotrajna izloženost dioksinima i furanima dovodiu vezu sa oštećenjem imunološkog sistema, razvoja nervnog sistema, endokrinog sistema i reproduktivnih funkcija. Kada dioksini uđu u telo, oni traju dugo zbog njihove hemijske stabilnosti i sposobnosti da se apsorbuju u masnom tkivu, gde se skladište u telu, a u organizmu mogu da se zadrže između sedam i 11 godina“.
Nesanitarno odlaganje otpada na ovoj deponiji traje duže od dve decenije, a borba meštana Stubla za pravo na čist vazduh, nezagađeno zemljište i vodu isto toliko. Koliko će još decenija proći dok 164 opštine u Srbiji reše problem odlaganja i skladištenja otpada? Zar je moguće da nema baš nikakvog rešenja za ovaj problem, jer ove ljude novo smetlište ugrožava isto koliko i staro.
A. P.
.
