Stres, telesne bolesti, ali i neprekidna izloženost lošim vestima najveći su rizici po metalno zdravlje starije populacije u Srbiji, smatra dr Goran Veljković, psihijatar u Specijalističko-konsultativnoj službi Doma zdravlja Kragujevac.
– Život kao život je nešto što nas vremenom umara i donosi mnogo problema. Što je čovek stariji to su problemi veći. Pri tom, sam poces staranja, donosi veće prisustvo telesnih bolesti, a pogoršanje telesnog zdravlja utiče i na mentalno zdravlje, kaže Veljković.
Kada se na sve to dodaju navika da se mnogo vremena provodi ispred TV ekrana, po Veljkovićevim rečima, za starije građane svakodnevni život u Srbiji postaje rizik za mentalno zdravlje.
U kojoj meri stres zbog izloženosti lošim vestima utiču na mentalno zdravlje?
– Kada slušate 340 konferencija za medije jednog čoveka godišnje, to ne može da utiče dobro na mentalno zdravlje. Nama vlast servira katastrofe pred svaku zimu, što će jednog dana moje mlade kolege sigurno proučavati kao fenomen. Kad je izbio rat u Ukrajini, evo izbija svetski rat. Sledeće zime je bilo pocrkaćemo od zime, naredne od gladi, sad evo izbija nuklearni rat – sve to utiče na mentalno zdravlje.
Kada nas svakodnevno neko bombarduje lošim informacija, počinjemo da razmišljamo negativno. Kao psihijatar često pitam svoje pacijente kada im se poslednji put desilo nešto lepo u životu. Nakon tog pitanja, 99 odsto se zamisli, a posle nekoliko trenutaka razmišljanja seti se samo krupnih stvari, venčanja, rađanja dece, a sitnih, svakodnevnih stvari, koje čine život se gotovo niko ne seti.
Kako dugotrajni boravak pred ekranom utiče na mentalno zdravlje?
– Zavisnost od ekrana, je nova vrsta zavisnosti, koju treba vrlo ozbiljno shvatiti, jer može da se završi i epilepsijom. Svaki ekran ima tačno određeno koliko snopova svetla treba da izbaci u sekundi kako bi se stvorio utisak pokretne slike. Duže vreme provedeno ispred bilo kakvog ekrana ili displeja pravi strobolajt u glavi koji je rizik za izazivanje epi-napada. Taj rizik je znatno veći za decu i mlade osobe.
Koje još vrste zavisnosti su karakteristične za stariju populaciju?
Alkoholičara ima u svim genarcijama, pa i u starijim, pušača takođe, a zloupotreba lekova za smirenje nam je nacionalni hobi. Kada bi napravili pretres u 10 kuća u jednoj ulici u devet bismo našli kutije lekova.
Problem je što ljudi piju te lekove uglavnom na svoju ruku, drugo što piju najgoru vrstu psihijatrijskih lekova, a to su sedativni lekovi kao što su bromazepam, dijazepami, lorazepami. To su vrlo neselektivni lekovi koji čoveka, upotrebiću srpski izraz, znaju i da obrljave.
Svi ovi „zepami“ opuštaju mišiće, opuštaju krvne sudove, posledično obaraju pritisak, usporavaju rad srca, a retko koji čisto smiruje. Više „obrljave“, čoveka i neželjeno ga uspavaju.
Na pitanje kako možete da pijete bromazepam 20 godina, odgovaraju da „od nečeg mora de umre“ ili „poludeo bih da ne pijem“. Na pitanje, ko vam ih prepisuje, kažu niko. Kad pitam kako nabavljate, kažu, imam vezu u apoteci. Srpska varijanta čuvanja mentalnog zdravlje je pijenje lekova napamet.
U kojoj meri su postojeći kapaciteti zdravstvenog sistema u Srbiji mogu da pruže adekvatnu prevenciju i lečenje kada je u pitanju mentalno zdravlje? Kakva je situacija na nivou Kragujevca i Šumadije?
U Kragujevcu postoji oko 30 psihijatara. Od toga najveći broj njih radi na psihijatrijskoj klinici. To je tercijerna ustanova koja se bavi samo lečenjem. Tako da se posao preventivnog zdravstvenog rada sveo samo na nas koji radmo u Domu zdravlja.
Nas ima petoro i postoje još dva psihiijatra koji rade u Zastavinoj ambulanti, a pokrivamo teritoriju od oko 200.000 ljudi.
U Specijalističkoj službi u kojoj radim u roku od dve godine, zbog odlazaka u penziju, ostaće samo dve mlade koleginice.
Neko ko je trebalo da misli o tome kako će služba nastaviti da radi punim kapacitetom kada mi odemo u penziju, davno je trebalo da pošalje nove ljude na specijalizaciju.
Na koji način bi trebalo unaprediti sistem kada je u pitanju zaštita mentalnog zdravlja (prevencija, rano otkrivanje i lečenje mentalnih bolesti)?
– Kapaciteti su nam takvi kakvi jesu. Nekada davno kada student završi medicinski fakultet bio je dužan da radi dve godine u opštoj praksi i da gleda čoveka celog. Sada je sistem promenjen, pa se sa fakulteta praktično direktno odlazi na specijalizaciju. Sad očnog lekara interesuju samo oči, kožnog samo koža, internistu samo internističke stvari, psihijatriju samo psihijatrijske bolesti.
To nije dobro, jer čovek može da ima samo organske tegobe, a da u suštini ima problem sa mentalnim zdravljem. Recimo ima ljudi koji se mnogo znoje, zbog toga što imaju visok nivo adrenalina. To je nešto što bi trebalo da leči psihijatar, a ne internista koji će mu određivati terapiju samo da se ne bi preznojavao.
M. O.
izvor: Pressek
