Dva puta postali roditelji blizanaca, a sada su na korak do ostvarenja želje da se iz grada presele na selo

Kada se porodica Bjeletić upustila u potragu za seoskom kućom i imanjem, bilo im je najvažnije da im deca odrastaju u zdravoj sredini, da nauče da hrana ne dolazi iz rafova, a sve to i još mnogo toga pronašli su – u Popovićima

Neobično vredan, predan poslu i obavezama, sposoban da nedostižne snove mnogih srpskih porodica pretoči u sopstvenu svakodnevnicu, bračni par Bjeletić živi u skladu sa pravilima odavno prepoznatim kao spasonosnim u cilju očuvanja dobrih porodičnih odnosa, zdravog života, odrastanja, i uopšte, svega neophodnog da se čovek vrati selu kao svojoj prirodnoj sredini.

U ovoj, svake pažnje vrednoj nameri, život im nesebično dodeljuje i ulogu roditelja: dva puta dobili su blzance, prvo par dečaka, a onda – devojčica. Strahinja i Stefan sada imaju 17, a Katarina i Jelena – 12 godina. Prema nezvaničnoj statistici, ovakvi slučajevi su veoma retki: da roditelji dva puta postanu mama i tata blizanaca – dešava se u 400.000 trudnoća.

Tako se Svetlana i Nikola Bjeletić, ponosni roditelji četvoro prekrasne dece, danas nalaze u završnoj fazi potpunog preseljenja čitave porodice iz grada u selo, što je, mora se priznati, i pored  kampanje kojom se ovo podstiče, ipak, jako redak slučaj.

Gazeći kaldrmu i asfalt, 19 bračnih godina provode u kraljevačkom naselju Ribnica, da bi se početkom ove godine upustili u potragu za seoskim imanjem. Izbor mesta se vrlo brzo sužava na nekoliko lokacija i već u martu postaju vlasnici pristojno uređene kuće u selu Popovići udaljenom desetak kilometara od Kraljeva. Postali su Bjeletići tako i vlasnici nekoliko parcela koje, okružujući porodični dom, čine okućnicu ukupne površine od oko dva hektara.

Kuća je bila u relativno dobrom stanju, ali zemlju su zatekli delimično ili potpuno zapuštenu, te su vredne ruke članova ove uzorne porodice bile više nego uposlene tokom minulog leta. U tom periodu uspevaju da livade zarasle u divlju kupinu i šipražje očiste od korova i pretvore u plodne oranice od kojih već sledeće godine očekuju prve prinose.

U nameri da proniknemo u želje, planove i mogućnosti naših domaćina, razgovor započinjemo sa Nikolom Bjeletićem, koji s ponosom vlada ulogom oca i supruga u porodici, ali i nosioca gazdinstva na svom poljoprivrednom imanju.

– Odluka nije bila laka, ali kada smo je već doneli – smatrali smo je konačnom i brzo pristupli realizaciji svega dogovorenog. Neverica poznanika i prijatelja koji su smatrali da nećemo istrajati u našim namerama nas nije omela. U Popovićima smo pronašli adekvatno gazdinstvo, ali je na izbor uticalo i to što je moja majka rodom iz ovog sela, pa je blizina rodbine bila dragocena kada smo zakoračili u novo i nepoznato iskustvo – kaže Nikola.

Iako Popovići svojim atarima poležu i levom obalom Zapadne Morave, veći deo ovog sela oslanja se na padinu nevelike planine Kotlenik. Novi dom naših domaćina smešten je u brdovitom predelu, bližem kotleničkim vrhovima, nego plodnoj rečnoj dolini. I mada su znali da će im prilaz imanju i loša putna infrastruktura zadavati probleme, očekivali su da će ove poteškoće lakše prebroditi.

– Već tokom prvih padavina oštećen je put koji vodi do našeg imanja, a u blizini je i potok koji dodatno stvara probleme kada dođe do njegovog izlivanja. S obzirom da smo kupovinu imanja finansirali isključivo iz sopstvenih sredstava, ulaganje i u sanaciju puta za nas bi bio preveliki trošak. Tako smo u avgustu predali zahtev Javnom preduzeću za uređivanje građevinskog zemljišta Kraljevo sa molbom da pristupe sanaciji puta, popunjavanju rupa, ali i izgradnji neophodnog kanala. Naše molbe do sada nisu uslišene, što je pokvarilo naš plan da se do kraja godine trajno nastavimo u Popovićima. Troškove delimične sanacije potoka u smislu izgradnje zaštitnog bedema smo sami podneli, ali smo bespomoćni kada je u pitanju uređenje puta. Usled bojazni da ovakvo stanje može prouzrokovati probleme prilikom odlaska na posao, a naše dece u školu, prinuđeni smo da i dalje živimo u Ribnici, a da na imanje dolazimo u popodnevnim satima i vikendima, obilazeći majku koja je u Popovićima već devet meseci – kaže Nikola.

Nikola smatra da će do proleća svakako pronaći neko rešenje i da će biti u prilici da tada, i formalno, u dokumenta upiše novo mesto prebivališta, a kada su u pitanju dalji radovi naš sagovornik nas sa optimizmom upoznaje sa planovima za predstojeći period:

– Trenutno imamo osam ovaca sorte „romanov”, poznate po izdašnom jagnjenju, što su one i potvdile u prvom ciklusu jagnjenja. Od njih tri – dobili smo 11 jagnjadi. Za sada su tu u svrhu održavanja i čišćenja imanja od korova, ali imamo plan da stado uvećamo na 20-ak grla. Supruga Svetlana je preduzetnik, bavi se proizvodnjom hrane za poneti. Sada nam se otvara mogućnost da deo potreba njene radnje za svežim povrćem obezbedimo sa našeg gazdinstva i tako zaokružimo ciklus od proizvodnje i prerade hrane do konačnog plasmana na tržište. S obzirom da smo pitanje vodosnabdevanja rešili, a da će postojeće stado ovaca dati pristojnu količinu stajskog đubriva, otvara se mogućnost podizanja plastenika i o tome ozbiljno razmišljamo poslednjih dana – pojašnjava Nikola.

On dodaje da će sada, nakon što su uzorali sve parcele kako bi zemlju osvežili i povratili joj plodnost, ako vreme dozvoli i uspeju još jednu parcelu da očiste od korova, nju u dogledno vreme pretvorili u voćnjak šljive u intezivnom uzgoju.

Od Bjeletića saznajemo da im je održivost imanja jako važna i da materijalni faktor ne treba zanemarivati, ali da je u osnovi njihovog projekta nešto sasvim drugo:

– Jako nam je važno da naše četvoro dece odrastaju u zdravoj sredini, da ostvare suživot sa prirodnim ambijentom, da nauče da hrana ne dolazi iz rafova, da budu na čistom vazduhu i da im ne bude strana fizička aktivnost koju većina današnje dece može ostvariti samo u sportskim salama.

Danas je sve više porodica koje se zbog teškog materijalnog stanja odlučuju da imaju samo jedno dete, a od našeg sagovornika saznajemo kako se oni nose sa roditeljstvom i svim izazovima koje nameće novo, savremeno doba:

– Jako je važno decu udaljiti od kompjutera i telefona i dati im priliku da zadovoljstva pronađu u sredini koja je za njih zdrava. Ako decu zatvorite u stan, ne možete ni očekivati da ona odole svim izazovima savremenih tehnologija. Nije lako obezbediti neophodno za njihovo odrastanje i kvalitetno školovanje, ali zadovoljstvo koje donosi roditeljstvo je nemerljivo sa svim drugim blagodetima života. Mi, recimo, imamo porodična primanja koja za par stotina dinara prelaze granicu neophodnu za ostvarivanje dečjih dotaka. Tako smo ostali uskraćeni za pomoć države tokom odrastanja dece, ali nas to, ni na trenutak, nije omelo u našim namerama da im detinjstvo učinimo srećnim.

Biće divno, kažu Svetlana i Nikola Bjeltić, ako se kasnije, u zrelim godinama, njihova deca sa radošću budu sećala vremena provedenog u toplini roditeljskog doma. Oni su, verovatno, pravi dokaz da su primeri koji nam daju mame i tate – poput prekidača za svetlo. Ako deca prave primere dobiju pravom trenutku – ti primeri osvetliće im čitav niz mogućnosti na stazi života.

      Aleksandar Raković