„Poetikum“ je svojevrsni model samorganizovane delatnosti lišene političkih naslaga i uzda kojima se samo podobnima otvaraju vrata za „pečatanje“ knjiga i izdavačka kuća do čije pojave lokalni pesnici nisu imali gde da objave rukopise
Napadnuto virusom, superiornim i pretećim oblikom života sposobnim da potčini i satre sve druge, čovečanstvo više nema vremena za banalne aktivnosti, takozvane banal-analije. Doduše, tako je bilo oduvek, samo je razlika u tome čime se svetina bavi u dokolici, kad nije prinuđena da brine o pukoj egzistenciji. Ukupno gledano oduvek je bilo malo onih koji su delić svog tričavog i kratkotrajnog bitisanja u ovoj dimenziji posvećivali etabliranim vrednostima podvedenim pod etiketu „umetnost“, šta god ona značila. Većina je taj dragoceni božji dar, koji se ne ponavlja, rasipnički razbacivala na već pomenute banal-analije, kao što su sport, pecanje, kurvanje, kockanje, ogovaranje, sakupljanje značaka i salveta i gledanje rijalitija.
Retki zaluđenici koji su svoje bitisanje posvetili kulturnom uzdizanju i oplemenjivanju istog uglavnom su marginalizovani, smatrani čudacima, zamlatama i budaletinama kojih bi se trebalo kloniti. Kultura je uvek bila za neke druge, dok je takozvani normalan svet uživao u kiču, petparačkim štivima i manifestacijama za masovno zaluđivanje mediokriteta voljnih da dozu svog audio-vizuelnog opijata plate doprinoseći tako da se od trovača duha i nižerazrednih blentavaca stvori klasa, ili kasta, modernih feudalaca, obogaćenih prostaka koji su preko noći postajali vedete, očevi nacije, keve srpstva, strine i šurnjaje patriotizma, sve i svja, skupina ološa koja je dobila pravo glasa u dijapazonu od rešavanja kosovskog problema, pa do borbe sa Kovidom-19. Nema oblasti u kojoj se neće naći neki od ovih novoustoličenih populističkih demagoga da palamudi samouvereno iz svog pilećeg mozgića o nano česticama i veštačkoj inteligenciji, o zlatnim kutlačama Nemanjića i Novom svetskom poretku sa naglaskom na satanističku komponentnu istog. I njihova reč se slušala, tumačila, prepričavala. Njihove motivacione poruke postajale su mantre na kojima se vaspitava mladež i prevaspitava starež davno odvedena na stranputicu internacionalne komunističke šašavosti. Zemlja je poseljačena, misao primitizovana, zahtevi uprošćeni, želje stesane i svedene na mini, tek da se preživi dan i, dakako, da rata ne bude. Sve ostalo postalo je podnošljivo i, što je najgore, prihvaćeno kao normalno, kao obrazac egzistencije u doba zakasnele tranzicije kojoj je prethodila najveća inflacija, najveći bratoubilački pokolj i najveći rat pod nadzorom i svevidećim okom rošavog milosrdnog anđela, poznatijeg kao NATO.
Onaj ko je sve to doživeo i imao sreću da preživi i nema naročite zahteve osim da živi mrmljajući u sebi ono: „Bilo, ne ponovilo se“ ili, prevedeno na srpski: „Da svi ovi odu, a da se oni više ne vrate“. U takvim okolnostima umetnost je postala luksuz, čak bi se moglo reći i balast, provokacija ili sprdnja, kao čir na guzici raskalašne markize. Zapravo, umetnost, kao i sve drugo, podvedena je pod onu stavku aktivnosti koje postoje u okvirima i na način kako to vladaocima paše, odnosno odgovara. Uzlet mašte, kreativnosti, stvaralačkog naboja i ushićenje opredmećenom duhovnošću, kao neke od komponenti umetničkog dela, ukinute su i podvedene pod paragraf partijskog statuta. Prostije rečeno, umetnost je opolitičena ili stavljena u službu tiranije, kao oblika vladavine umno opustošenog naroda. Svesno ili polaganim samoumiranjem i gašenjem u neshvaćenosti i asketizmu nestalo je sa javne scene sve što vredi, a kormilo narodnih „tribuna“ i „prosvetitelja“ preuzeli su oni koji su pristali da zarad sopstvenih interesa i privilegija služe „duhu“ novog vremena i njegovim kreatorima. Svet koji smo znali i pravila u njemu gotovo preko noći je izvrnut kao rukavica ili konkubinina sokna, zapahnuvši nas gljivičnim vonjem raspadanja i neurotičnih isparenja. Ono što je koliko do juče bilo podložno preziru i gađenju mislećih, najednom je postalo uzor, oličenje pricipa po kojem se stvara nova, moderna umetnost u skladu sa vizijom zlatnog doba u kojem jesmo i sve se više involviramo, iliti zaplićemo.
Ništa novo. I Mocart, poznatiji kao kosmički genije ili Božje Jagnje harmonije i muzikalnosti, bačen je u okrečenu jamu u prisustvu grobara i šačice statista. Danas i ovde takozvani estradni umetnici, eksponenti šabanizovanog muzičkog pravca, ukopavaju se u aleji velikana, ulicama i trovima se daju njihova imena, a uskoro će i škole, dečji vrtići i svratišta za penzose, domovi za pčelice i narodne kuhinje nositi imena Bece, Cece, Jece, Ace, Švace i drugih pojaca, pojica i vokalnih virtuoza.
U takvim okolnostima, dodatno komplikovanim pandemijom nepoznatog K-ubice, pojavio se u Kraljevu „Poetikum“. Da čovek ne poveruje. Tim više što pomenuti subjekt nije ustanova za mentalno zdravlja, kovid-smeštaj, institut za viruse ili apoteka, već, da čovek ponovo ne poveruje, izdavačka kuća koja prevashodno objavljuje knjige srpskih pesnika. Za kratko vreme, samo godinu dana, objavio je ovaj izdavač „gomilu“ novih knjiga, a zvanično ovu godinu završava sa dvadeset naslova. Pa, da li je to muguće? Pitaće se, svakako, oni koju iole poznaju situaciju u srpskom izdavaštvu. Da, moguće je.
Ako se knjige mere, a naročito pesničke, odnosno vrednuju, onda je to kvalitet, a ne količina, odnosno kvantitet. Međutim u situaciji kada kultura ne postoji, niti iko zna da definiše šta je to u ovovremenim uslovima, ovakva produkcija se mora smatrati pravim izdavačkim podvigom. Tim više i tim pre što do pojave „Poetikuma“ lokalni pesnici nisu imali gde da objave svoje rukopise budući da, kako rekoh, država iz budžeta finansira samo svoje pulene, stranačke aktiviste i simptizere vladajuće partije. Oni, po već oprobanom šablonu, narodnim parama štampaju knjige istim takvim „cvećkama“ iz drugih gradova, a ovi im, dakako, uzvaraćaju istom merom u toj već uhodanoj transakciji mudrosti, humanosti i pesničkog talenta, po sistemu „ja tebi, a ti meni“.
„Poetikum“, sazdan kao kovanica poetike i uma, iznikao je na moralnom đubrištu, u situaciji kada je, bukvalno, svima koji nisu u šemi, nisu u „vinklu“ i nisu se dali zakititi stranačkom pristupnicom bila oduzeta moć govora, odnosno objavljivanja svojih dela. Kao da postoji neka vrhovna pravda koja odnekud dolazi i rešava stvari, kao potvrda činjenice da je reč nemoguće sprečiti da se oglasi, da se pojavi, da se odštampa. O kvalitetu pesničkih knjiga reći će svoju reč oni od kojih se to očekuje – čitaoci, a ne zaulareni cenzori i zlomisleći tumači. U svakom slučaju sa ovim što je do sada učinjeno i objavljeno „Poetikum“ je fenomen, senzacija o kojoj će se tek pričati i pisati. Svojevrsni model samorganizovane izdavačke delatnosti lišene političkih naslaga i uzda kojima se samo podobnima otvaraju vrata za „pečatanje“ svojih, ne retko, traljavih naklapanja i cmizdravih bulažnjenja u skladu sa intelektualnim „nabojem“ i ideološkim stavovima svojih nalogodavaca i finansijera.
Za razliku od onih koji moraju sami da se hvale, o „Poetikumu“ govore njegova dela, a ona su za divljenje i ponos, čak i ako zanemarimo umetničku vrednost, koja nije ništa manja od produkcije drugih izdavača, a ono zato što je dokaz neuništivosti duha, nesputanosti volje i moći, odnosno magije pesničke reči koja uvek, čak i u najtežim vremenima, nađe način da se oglasi, da se uzdigne nad vremenom i prostorom, nad ljudima i onima koji to nisu, i prhne slobodno, drsko i visoko, kao ptica, žar- ptičica poetike i uma, nad sivilom pandemije i legalizovanog bezumlja.
Ivan Rajović
