Praznični stolovi su puni, a mi sve češće ne znamo šta nam zapravo nedostaje
Vreme praznika obeležavaju obilje hrane na trpezi i panika kod domaćina – „hoće li hrane biti dovoljno?“. Praznici su postali test obilja, a ne bliskosti. Dok se budžeti prazne i ne razmišlja se o sutrašnjem danu, gazde velikih marketa trljaju ruke i planiraju egzotična putovanja. Često pominjana narodna mudrost „Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“ primenljiva je i na ovu vrstu zavisnosti potrošačkog društva. Police divno upakovanih sireva, mesnih prerađevina i čokolada mame kao najgora droga. Tako je to u svetu dilera – „dok jedan ne povuče, drugom ne svane“. I u drugim sferama života je isto.
Ono što nas navodi na dublje razmišljanje jeste pitanje: čemu služe praznici: gozbama posle kojih ti bude loše, jer si se prejeo ili zajedničkom okupljanju, deljenju ljubavi i zahvalnosti?
Hrana, ta magična reč koju je moguće uklapati u sociološki, teološki, psihološki, zdravstveni, edukativni, filozofski, poetski, marketinški i ekonomski diskurs, nadilazi granice razmišljanja. Sa godinama imam sve veći respekt prema hlebu, njegovom nastanku i svesti koliko je važno imati svoju žitnicu koja te hrani. Hleb – beli, crni, beskvasni, kvasni, pogače, proje, projare, kukuruzni hleb, pa i slatke varijante sa orašastim plodovima, citrusima i suvim voćem – i šta ti više treba da bi se nahranio? Malo ulja, soli, koja maslina, parče sira, čaša vina i gotovo. Ali naša osionost, bahatost i sebičnost uvek traže još i mnogo više. Neumerenost kao ključna odlika savremenog društva stvara zajednicu ljudi koji gube osećaj za vrednost i zahvalnost.
Neumerenost u hrani ima direktnu vezu sa emocijama, ali to treba osvestiti. Divna je biblijska slika kada Isus nahrani pet hiljada ljudi sa pet ječmenih hlebova i dve ribice. Okupljeni zajedno su se nahranili i hleba je ostalo. Čovek ne živi samo od hleba – čovek živi od zajednice, od lepe reči, od vere da nije sam i napušten. Hrana je veza naših kultura i odnosa koji su emotivno prožeti. Brojna istraživanja pokazuju da ljudi koji jedu zajedno, jedu kvalitetnije od onih koji jedu sami.
Da li smo gladni ljubavi?
Emocionalna glad često se ne prepoznaje, ali je telo uvek oseća. Ona nas tera na hranu, najčešće na slatkiše kojima nesvesno lečimo tugu, manjak ljubavi, bes i strah. Istraživanja govore da je potreba za slatkišima zapravo potreba za bliskošću. Određena hrana nas vezuje za ljude i trenutke kada smo se osećali voljeno. To su emocije koje nas vraćaju prošlosti. I zato ne želim da prošlost ostavim po strani – bez nje nema odgovora za sadašnji trenutak i za sutra.
Danas, otuđeni u svetu koji ključa u jednom velikom loncu, u strahu hoćemo li preživeti, ne vidimo rešenje, a ono je u ljubavi, u povratku porodici i zaboravljenim vrednostima. U susretu koji nosi čežnju, a čežnja je ljubav. Ljubav je opuštenost, smeh, radost, deljenje i sloboda. To ovi zalutali sa bitkoinima ne znaju: njihov svet je na berzi, tamo gde se ne trguje stvarima, već ljudskim životima.
Društvene mreže su nam približile svet estrade i poznatih, koji nam danas ulaze u domove i pričaju svoje priče. Pevačica Danijela Martinović ima divnu priču o porodičnom stolu koji ima samo tri strane: za takav sto mogu svi stati, dobro se nahraniti, veseliti se i biti zahvalni za ljubav utkanu u svaki zalogaj.
I za kraj, neka nam zapeva Čola:
„Donesite hleb, donesite so,
najbolje vino za ovaj sto,
donesite smeh, hiljadu pesama bar,
donesite sebe meni na dar.“
dr Marijana Semić Šećibović
