Šta sve slavimo na Sretenje?

Prvi član Zakona o državnim praznicima u Republici Srbiji glasi:

„Državni praznik Republike Srbije jeste Sretenje – Dan državnosti Srbije, spomen na dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdan i zakletvom potvrđen prvi Ustav Knjaževstva Serbije.“

            Kada je jedna agencija 2010. godine istraživala znaju li građani Srbije šta se slavi 15. februara, ispostavilo se da trećina ne zna, da trećina misli da se verski praznik Sretenje slavi kao državni praznik, a tek 14% građana je ovaj državni praznik povezalo sa Prvim srpskim ustankom i Sretenjskim ustavom. Jedanaest godina nakon ovog istraživanja i 19 godina od kako je 15. februar državni praznik, verujemo da bi građani Srbije pokazali mnogo više znanja o dva pomenuta događaja iz novije političke istorije – zboru u Orašcu na kom je doneta odluka o podizanju ustanka protiv turskih kabadahija i Sretenjskom ustavu, donetom 1835. godine.

            Ipak, za mnoge je Sretenje i dalje samo dan zahvaljujući kome će imati dva neradna dana, pa još kada se, kao ove godine, uveže sa vikendom, eto miline. Zato nije zgoreg podsetiti šta to i zašto država Srbija slavi od 15. ferbuara 2002. godine, pa time i odati počast precima koji su zaslužni za stvaranje naše današnje države.

Početak „Srpske revolucije“ 1804.

„Kad je Đorđe Srblje uzbunio

I s Turcima veće zavadio

Onda Đorđe prođe kroz nahije,

Pa popali turske karaule,

I obori turske teferiče,

I popali turske palanke…“  

(„Početak bune protiv dahija“, stihovi 558-563)

            Srbija bi se, pre ili kasnije, ali jednog dana svakako oslobodila stiska Otomanskog carstva, ali je pitanje kada bi to bilo da 15. februara 1804. godine u Orašcu knezovi i viđeniji Srbi nisu doneli odluku o podizanju ustanka protiv dahija. Jeste ustanak doživeo krah 1813. godine, ali je pripremio teren za Drugi srpski ustanak pod vođstvom Miloša Obrenovića, koji je na kraju doveo najpre do autonomije, a zatim i do nezavisnosti Srbije.

            O ovim događajima istoričar dr Dragojub Danilović, profesor istorije u kraljevačkog Gimnaziji za portal KRUG kaže:

Zbor u Orašcu jedan od temelja savremene srpske države. Bio je to početak Srpske revolucije, kako ju je nazvao čuveni istoričar Leopold Ranke, koji joj je posvetio i jednu od svojih kapitalnih knjiga. Ima onih koji smatraju da je kao dan državnosti trebalo izabrati neki datum koji je vezan za nemanjićku Srbiju da bi se pokazao kontinuitet državnosti. Ja sam saglasan da bi naša država trebalo da obeležava neki datum vezan za našu bogatu srednjovekovnu prošlost, ali početak Prvog srpskog ustanka je zaista jedan od temeljnih događaja za formiranje obnovljene nezavisne Srbije – kaže za profesor Danilović.

Istorija kaže da  su četvorica dahija, a to su vođe janičarskih jednica, 1801.  ubila beogradskog pašu hadži Mustafu, preuzela svu vlast u Beogradskom pašaluku i zavela strahovladu. Srbi su počeli da se spremaju za bunu, a doznavši za njihove namere, dahije su organizovale pogubljenja viđenijih Srba, poznata kao “Seča knezova”.

Narodni prvaci koji su uspeli da izbegnu, u strogoj tajnosti su na verski praznik Sretenje 15. februara po novom, odnosno 2. februara po starom kalendaru, organizovali zbor u Orašcu, na lokaciju Marićevića jaruga. Doneli su odluku o podizanju bune, koja je u istoriji nazvana Prvim srpskim ustankom, a za vođu je izabran Đorđe Petrović Karađorđe.

Prema nekim autorima, u Marićevića jaruzi kod Orašca bilo je okupljeno oko 300 narodnih prvaka, ali je imenom i prezimenom poznato nešto više od 60 ustanika. Pod njihovim vođstvom buna protiv dahija prerasla je u svenarodni ustanak koji je potrajao devet godina.

Kad je Srbija bila ispred Evrope

Da nije bilo zbora u Orašcu i podizanja ustanka 1804. godine, ne bi bilo ni drugog značajnog događaja za savremenu Srbiju – donošenja Sretenjskog ustava 1835. godine. „Ustav Knjaževstva Serbije“ ukinuo je feudalizam u Srbiji i proklamovao osnovna ljudska prava. Iako je na snazi bio samo 55 dana ostavio je neizbrisiv trag u daljem razvoju Srbije:

– To je bio najliberalniji ustav tog vremena. Zasnivao se na francuskoj Povelji o ljudskim i nacionalnim pravima. Proklamuje ljudske slobode, pravo na život, slobodu, nepovredivost imovine, pravo na kretanje i time je ukinuo feudalizam u Srbiji. Ja bih naročto izdvojio član 118. koji kaže da kako koji rob stupi na srpsku zemlju, od tog časa postaje slobodan, bilo da ga je neko doveo u Srbiju ili da je sam u Srbiju pobegao. Poznato je da je knez Miloš i pre toga imao običaj da kupuje robove da bi ih odmah potom oslobodio – otkriva nam dr Dragoljub Danilović i ističe da je jedna od najznačajnijih tekovina Sretenjskog ustava podela vlasti na zakonodavnu izvršu i sudsku.

Autor Sretenjskog ustava je Dimitrije Davidović, političar, diplomata, publicista, novinar.

Ustav je proglašen u crkve u Kragujevcu pred, prema nekim autorima, oko 2000 ljudi, kojima je iščitan. Nažalost, nije bio na snazi niti puna dva meseca:

– Knez Miloš je morao da ukine Ustav zbog zahteva velikih sila, prvenstveno Turske i Rusije. Naime, prvi član Ustava kaže da je Srbija nerazdeljno i nezavisno knjaževstvo po priznanju turskog sulatana Mahmuda i ruskog cara Nikolaja Prvog. Ali ova dva carstva, kao ni austrijsko, kao ni mnoge druge države u Evropi, u tom trenutku nemaju ustav. Pod pritiskom velikih sila knez Miloš je ukinuo ovaj ustav – kaže profesor Danilović i ocenjuje da je Sretenjski ustav svetla strana srpske istorije.

Prema njegovim rečima, Sretenje kao početak Prvog srpskog ustanka slavljeno je u Srbiji sve do 1918. godine, a zatim taj datum biva potisnut:

Razlog je taj što Prvi srpski ustanak nije bio događaj koji povezuje narode sa kojima je Srbija formirala novu državu. Zarad „mira u kući“ na značaju dobijaju neki drugi datumi, kao što je 1. decembar, Dan ujedinjenja – zaključuje profesor Danilović.

Sretenje Gospodnje

Sretenje Gospodnje kao hrišćanski praznik slavi se u spomen na dan kada je Presveta Bogorodica 40. dan po rođenju svog božanskog Sina prvi put uvela u jerusalimski hram, da ga posveti Bogu.  Zato se prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi uvek četrdesetog dana po Božiću.

Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju – “Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po reči svojoj; jer videše oči moje spasenje Tvoje.”

Sretenje se slavi od 6. veka i vremena cara Justinijena. U Carigradu je vladala epidemija kuge, a pustoš je napravio i zemljotres u Antiohiji. Na Sretenje su održane masovne molitve i nesreće su prestale, pa se od toga vremena taj dan počeo praznovati kao veliki praznik.

Sretenje – obretenje

U našem narodu za Sretenje se vezuju i neka običajna verovanja, kao što je da je to dan kada se susreću zima i proleće, pa se u narodu kaže „Sretenje – obretenje“, zatim da ako mečka na ovaj dan izađe iz brloga i ostane napolju, zima neće biti duga, i obratno. Obratite pažnju i na vrapce – veruje se da se na Sretenje venčavaju i da zato tog dana intenzivno pevaju. A devojke bi, navodno, trebalo da paze koga kakvog će muškarca na ovaj dan prvog sresti, jer takav će im biti i muž.

         Radmila Vesković