U svetu koji zaboravlja miris zemlje i tišinu jutra, oni nas podsećaju da je život na selu i više nego bogat – kada mu priđemo srcem
Na svom poljoprivrednom gazdinstvu u selu Lađevci, petnaest kilometara udaljenom od Kraljeva, porodica Janić vodi računa o farmi od 20 krava muzara u punom režimu eksploatacije mleka.
Ipak, moji domaćini, Suzana i Dejan Janić, koji su za 15 godina zajedničkog života izrodili troje dece, razgovor o stočarstvu i poljoprivredi ubrzo dopunjuju novom temom koju nisam očekivao dolazeći u njihov dom.
Domaćinstvo Janića krase i – šampioni. Na zidovima kuće ponosno stoje pehari i medalje koje su psi iz njihove male odgajivačnice osvojili na kinološkim takmičenjima širom Srbije.
Tako smo započetu priču o simentalskim i holštajn frizijskim kravama neočekivano nastavili razgovorom o terijerima i engleskim seterima.
Tamo gde bi mnogi videli samo štale, ambare, uzorane njive i pregršt posla, oni su stvorili život u kojem se svaka obaveza obavlja srcem.
Priča koja sledi svedoči o ljubavi i posvećenosti.
Od svih sela poleglih po jugozapadnim obroncima Kotlenika, Lađevci dobacuju svojim atarima do najviših tačaka ove nevelike planine.
Nemirni planinski reljef u ovom kraju naizmenično je nizao pitome proplanke i negostoljubive gudure. Tako su ova brda nekome postala dobrotvori, a nekome dušmani.
Janići su oduvek bili poljoprivrednici i stočari. Dejan je nastavio porodičnu tradiciju radeći posao koji je od malena učio od dede i oca.
– Jedna od najvažnijih lekcija koju sam naučio baveći se stočarstvom je da posao ne uvećavam mimo svojih mogućnosti. Mnogi stočari upadaju u tu zamku. Obezbede smeštajne kapacitete, dođu do sredstava i povećaju broj grla, nadajući se naravno i većim prihodima, a onda u letnjem periodu shvate da priprema hrane za tako veliki broj goveda postaje neizdrživ posao. Ja to nisam želeo. Moje gazdinstvo je oduvek raspolagalo sa dvadesetak muznih krava i ja taj tempo rada nikada nisam imao nameru da menjam. Još je deda počeo da gradi štale i kupuje poljoprivredne mašine. Otac je nastavio, a ja sam nakon njegove smrti preuzeo upravljanje gazdinstvom. Danas imamo sve potrebne poljoprivredne mašine i jedino se dvoumimo da li nam je potrebno da kupimo silo kombajn s obzirom da gotovo sav kukuruz upotrebljavamo za izradu silažnog hraniva za goveda – kaže za portal Krug Dejan Janić.
Naši domaćini suočavaju se sa poteškoćama prilikom obrade zemlje. Konfiguracija terena po mnogim standardima stočarske proizvodnje više odgovara uzgoju manjih papkara; ovaca ili koza, ali poput većine ovdašnjeg življa, krave su njihov prvi izbor, te je za pripremu velikih količina kabaste i zrnaste stočne hrane potrebno savladati i neadekvatnu konfiguraciju terena za ovaj vid ratarstva.
– Imamo sedam hektara zemlje u našem vlasništvu i ona je mahom u ovim brdovitim krajevima. Nešto od toga je i u ravničarskom delu Lađevaca. Naši preci su se vodili idejom da godina ne može da izda i ovde, u brdima i dole pored Morave, pa su, bojeći se grada ili drugih vremenskih neprilika, mnoge porodice obezbedile po parče zemlje u dva odvojena atara. Ipak, ovaj broj stoke zahteva daleko veće obradive površine, pa smo prinuđeni još dvadesetak hektara da uzimamo pod zakup. Sreća je da smo uspeli da dobijemo u zakup jednu njivu pored lađevačkog aerodroma površine čak 15 hektara. Zemlju koju posedujemo u ovom brdovitom kraju gde nam je i porodična kuća, često ne možemo adekvatno da obradimo – pojašnjava Dejan.
I pored velikih parcela koje obrađuju, Janići ne uspevaju da proizvedu dovoljne količine stočne hrane:
– Čitava ratarska proizvodnja nam je podeljena na livade, detelinu i kukuruz. Kompletnu proizvodnju kukuruza upotrebljavamo za izradu silaže, a koncentrat u potpunosti kupujemo. To nam je veliki izdatak, ali vreme koje time uštedimo takođe ima svoju cenu. Kada bi proizvodili sve žitarice potrebne za izradu koncentrata ovaj posao bi postao pretežak.
Janići na dnevnom nivou proizvedu prosečno oko 300 litara mleka. Što se tiče cene njihovog proizvoda na tržištu i konkretne računice na relaciji uloženo – dobijeno naš sagovornik ima jasan stav:
– Prostora za bolje uvek ima. Ipak, odlučili smo da ćemo se ovim poslom baviti dok budemo mogli da izdržavamo porodicu i gazdinstvo vodimo bez dugova.
Privodeći razgovor o stočarstvu kraju, pažnju nam postepeno privlače brojni pehari koji ispunjavaju skoro svaki kutak porodičnog doma Janića. Reč je o nagradama sa kinoloških takmičenja širom Srbije, nastavlja svoju priču Dejan Janić:
– Ljubav prema psima se rodila iz prvobitne ljubavi prema lovu. Još kao jako mlad gledao sam lovce koji prolaze pokraj naše kuće. Šume je kod nas u izobilju, a zbog blizine lovačkih terena često sam se sretao sa raznim grupama lovaca. Zbog godina nisam smeo da okačim pušku na rame i krenem sa njima, ali su mi zato uzgoj i dresura pasa koji se koriste za lov bili dostupni. Vremenom sam postao i lovac, a ljubav prema psima nije jenjavala. Danas imam malu odgajivačnicu u kojoj su boravili i borave dobri psi i veliki šampioni. Mahom radim sa terijerima i engleskim seterima. Oni su, uz neznatne izuzetke, doneli sve ove pehare – s ponosom Dejan pokazuje rukom prema zidu prepunom odličja ispred kojeg pozira jedna kćerka Janića.
Janićima je naročito važno da njihovo troje dece odrasta u zdravom i prirodnom okruženju. Teže tome da deca razviju svest o suživotu s prirodom, da nauče da hrana ne nastaje na rafovima velikih marketa, već da je proizvod mukotrpnog rada. Takođe, žele da im deca provode vreme na čistom vazduhu i da fizička aktivnost bude prirodan deo njihovog odrastanja. Suprotno sve češćoj pojavi kojom je kretanje dece mahom ograničeno na aktivnosti u sportskim salama.
– Najstariji Vuk ima 15 godina i on učestvuje u svim poslovima na gazdinstvu, ali ne mogu reći da je razvio neku posebnu strast prema bilo kojoj delatnosti koja je kod nas zastupljena. Najmlađi Nemanja ima svega dve godine i njegovom nestašnom duhu je sada sve zanimljivo. Ipak, trinaestogodišnja Teodora je strastveni zaljubljenik u pse i kako stvari stoje ona će krenuti očevim stopama, bar kada je uzgoj pasa u pitanju.
Mada su uspeli decu da nauče kako da žive u prirodnom okruženju i istinski zavole selo, Janići su svesni da će oni uskoro početi da donose ozbiljne odluke o svojoj budućnosti, a kako su i sin i ćerka odlični đaci, nije nemoguće da će zbog školovanja u nekom trenutku ipak morati da napuste selo.
– Kada mi je otac preminuo pre pet godina bilo je neizvesno hoćemo li nastaviti da se bavimo stočarstvom. Imamo kuću u kraljevačkom naselju Grdica, pa se u jednom trenutku razmatrala mogućnost da se stoka rasproda i u gradu nađe neki posao od sedam do tri. Kada smo tu dilemu prevazišli nastavljajući sa poslom kojim smo se oduvek bavili to pitanje se više nije postavljalo. Kod mene je slučaj jasan, dvoumljenja nema. Ja ću ostati na dedovini, a deca će donositi odluke kada za to dođe vreme. Nadam se da smo im supruga i ja ponudili dovoljno ljubavi i razumevanja potrebnih da izrastu u ozbiljne i stabilne ljude i da će kao takvi umeti da slušaju svoje srce i da se u životu bave nečim što vole – zaključuje Dejan za kraj razgovora.
Aleksandar Raković
U vremenu kada mnogi beže iz sela, tražeći mir i sigurnost u gradovima, porodica Janić svedoči da pravi kvalitet života ne zavisi od lokacije, već od vrednosti koje negujemo. U svakodnevici punoj obaveza, ali i smisla, oni su pronašli ravnotežu između rada, prirode, ljubavi i porodice. Njihova priča podseća da selo ne mora biti sinonim za odricanje, već može biti mesto ispunjenog, dostojanstvenog i bogatog života – ako mu priđemo srcem.
