Studentu književnosti ovo prestižno priznanje pripalo je za rukopis „Psi koji zakopavaju koske“, koji će tek biti objavljen u okviru manifestacije „Disovo proleće“
Branislav Jovanović, mladi pesnik iz Miločaja kod Kraljeva, nagrađen je za svoju prvu, do sada neobjavljenu zbirku pesama pod nazivom ,,Psi koji zakopavaju koske“, nastajalu četiri godine kroz traganje za autentičnim pesničkim glasom
Branislavu, bivšem učeniku kraljevačke Gimnazije, a sada studentu Filološkog fakulteta u Beogradu, dodeljena je prestižna nagrada ,,Mladi Dis” za 2026. godinu. Ovo književno priznanje tradicionalno dodeljuje Gradska biblioteka ,,Vladislav Petković Dis” u Čačku povodom održavanja manifestacije ,,Disovo proleće” za neobjavljenu prvu pesničku knjigu autora mlađih od 35 godina.
,,Ovaj rukopis je za nijansu zreliji od ostalih iz užeg izbora, u izraženijem balansu između autentične poetike, stila i pesničkog iskaza. Rukopis odlikuje složenost, zahtevnost, jezička izazovnost, izgrađena stilizacija, kao i ozbiljno čitalačko iskustvo. Zbog svega navedenog, autor rukopisa je zaslužio da ponese nagradu Mladi Dis”, zaključio je tročlani žiri u sastavu Nadija Rebonja, Damir Jocić i Bojan Marković.
Oni navode i da je u ovogodišnjem konkursu bilo više uspešnih radova u odnosu na prošlu godinu, pa, samim tim i više njih koji bi mogli zaslužiti objavljivanje, kao i da je nekoliko rukopisa u približno istoj ravni književno-umetničkog kvaliteta, što je odluku činilo i neizvesnijom, i težom.
Branislav Jovanović za portal Krug kaže da je zbirka nastajala kroz dug proces traganja za autentičnim pesničkim glasom. Od prvih stihova, vođenih intuicijom i zvukom jezika, do suočavanja sa uticajima velikih književnih uzora, put ga je na kraju doveo do najdubljih slojeva ličnog sećanja i iskustva. Zbirka je, kako navodi, nastajala četiri godine, isprva spontano:
– Trebalo je pronaći prihvatljiv književni glas. Prve pesme sam pisao prateći zvuk koji mi se činio najiskrenijim. Trudio sam se da ne jurim značenje tog zvuka, već da mu dopustim da govori o temama o kojima želi da govori. Posle dve godine takvog pisanja, usledio je period ,,otključavanja” sopstvenih pesama. Tada sam u njima uspevao da pročitam samo uticaje prethodnika, činilo mi se da su tuđe reči opsedale moje pesme. Tačno sam znao šta sam čitao dok sam pisao, u jednoj pesmi sam čuo Šejmusa Hinija, u drugoj Oušna Vuonga, Luiz Glik, antičke liričare i tragediografe, engleske romantičare, Tenisona, itd.
Branislav pojašnjava da je morao sam da se oslobodi svega što je nalikovalo na pastiš (pisanje u tuđem maniru), podražavanje i interpretativno prevođenje i da shvati šta je određujuća crta njegovih pesama:
– Tada sam shvatio da sam jedino tim „praćenjem pravog zvuka”, uspevao da pronađem potisnute, zaboravljene detalje detinjstva. I onda sam pisanje usmerio ka tome, kako mi je rekao Dejan Aleksić, zašavši u rudnike svog sećanja. Trudio sam se da na nekoliko nivoa problematizujem naslovni motiv. On treba da upućuje na zaborav, posmrtne rituale, na intuiciju. Naslov natkriljuje prvu celinu rukopisa – kaže naš sagovornik.
Drugi deo zbirke otvara prostor za dijalog sa velikom književnom tradicijom, ali i sa svetom mitološkog, onostranog i porodičnog pamćenja. Ljubav, smrt i folklorna imaginacija ukrštaju se u pesmama koje spajaju kolektivne i lične mitologije.
– Druga celina je naslovljena sa ,,Onaj koji razdvaja udove”, po Sapfinom 130. fragmentu. Pesme u toj celini preuzimaju dugu tradiciju homoerotopatske pesme, od Sapfoa, Platona, Vergilija, preko Šekspira, Miltona, Šelija i Dikinsona do Vitmana, Ginzberga i Sajkena. Mnogi od ovih pesnika i pesnikinja deo su temelja evropske književnosti i kulture. Hteo sam da stojim na ramenima džinova, da saznam šta se odatle može videti. Interesuju me transcendencija, onostrasno, sablasno. Kao mali sam se plašio stvorenja iz slovenske mitologije – ljudi iz ruralnih krajeva znaju da ona i danas postoje, makar za dečje uši. Ubacio sam u zbirku veštice, vetrogonje, grabancijaše i vrzino kolo, nekrštence i isprepletao predanja kolektiva sa porodičnom istorijom, spojivši, takoreći, dve mitologije. U zbirci tematizujem i smrti svojih roditelja, pa se onostranost i ontološka drugost same nameću. Stoga i „Psi koji zakopavaju koske – zaključuje dobitnik „Mladog Disa” .
Branislav Jovanović rođen je 13. novembra 2003. godine. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Kraljevu. Kao osnovac pohađao je radionicu za kreativno pisanje u Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“, pod mentorstvom Gordane Timotijević. Studira na Katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prevodi i piše.
Poezija mladog pesnika prilika je javnosti da čuje glas koji ima šta da kaže: o sećanjima, gubitku i o svetu koji nastaje između detinjstva i književnosti. Zato jedna od najvažnijih nagrada za mlade pesnike u rukama Branislava Jovanovića pokazuje da poezija i danas ume da pronađe svoje mesto – tamo gde se lično sećanje pretvara u jezik, a jezik u književnost.
Aleksandar Raković
