Između nepristupačnih terena, teških sudbina i svakodnevnih izazova, one su često jedina pomoć onima koji ne mogu do lekara
I po snegu i velikom minusu, i po najvećim vrućinama, za sestre iz Službe kućne nege nema izgovora i nemoguće misije. A najteže je uvek najstarijim i nemoćnim licima koji, zapravo, ne mogu ni da dođu do bolnice po pomoć. Služba za kućnu negu i negu nepokretnih lica prva je „na frontu” koje se naši najstariji i najnemoćniji sugrađani hvataju nekada kao za poslednju slamku spasa.
„U našoj službi imamo četiri doktora, 17 sestara i jednog lekara na specijalizaciji. Pravo na kućno lečenje imaju nepokretni pacijenti, sveže operisani, kao i onkološki pacijenti koji su na terapiji. Nažalost, broj pacijenata stalno raste. Oni koji se ne osećaju dobro, nepokretni su ili primaju ozbiljne terapije, treba da nas pozovu od 7 do 8 ujutru i od 13:30 do 14:30. To je vreme kada lekari i sestre zapravo prave plan kako otići do ovih pacijenata i na najbolji način im pomoći“, kaže Slađana Petrović, glavna sestra u Službi kućnog lečenja, koja u Domu zdravlja Krajevo radi punih 26 godina, od čega 23 u Službi hitne pomoći.
Naša sagovornica ističe da rad u kužnoj nezi ima svojih prednosti, među kojima su osećaj satisfakcija i želja da se pomogne upravo onima kojima je to najpotrebnije. Ali, zaposleni se susreću i sa dosta problema, najviše pri samom odlasku do pacijenta, koji neretko žive u vrlo udaljenim i nepristupačnim predelima, pa sestre i doktori ponekad pešače i po kilometar ili više, a takođe odlaze u nepoznato, i ne znaju sa kakvim pacijentom će se susresti i u kakvom je on zdravstvenom stanju.
„Zadaci naše sestre su da uradi medicinske poslove kao što su davanje propisane terapije, muskulatno-venuzno, postavljanje katetera, previjanje pacijenata. Naša medicinska sestra nije samo to, već je i vozač, majstor kada se pokvare kola, ona je i neko ko umiruje pacijenta i koja je prva podrška porodici. Dešavalo se da su naši nepokretni pacijenti vrlo mladi, ali u teškom stanju i mi smo tu da osim medicinski pomognemo, i da pružimo utehu, lepu reč i svaku drugu vrstu pomoći koja je tada moguća. Ono što je posebno važno istaći jeste da se u Službi kućnog lečenja bavimo i edukacijom onkoloških pacijenata i njihovih članova porodice. Pomažemo im i pokazujemo kako da koriste dobijenu terapiju. Nikada nismo rekli da je neko daleko i da ne možemo da dođemo. Prednost nemaju oni koji su bliže, već oni kojima smo najpotrebniji“, pojašnjaa naša sagovornica.
Situacija ima najrazličitijih, ali sestre, lekari, tehničari znaju zbog čega nose svoj mantil i šta im je cilj i zadatak.
„Dešavalo nam se, naravno, i to više puta da su članovi porodice ili pratioci pacijenta vrlo teški za saradnju, neljubazni i nerazumni. Ali, razumemo ih, jer vidimo u kakvoj se situaciji nalaze i kao što njima posvećujemo pažnju i pomažemo njihovim bližnjima, tako moramo i svima drugima. A vrlo često dnevno imamo i do 20 obilazaka i terena i davanja terapije ili pregleda. Sa druge strane, terenski rad prija. Obilazimo predivne predele, upoznajemo krajeve, a ujedno činimo sve za ljudski život i mi to zovemo čarima patronaže. Budemo zaglavljeni u snegu u najudaljenijim selima, pa i mi zovemo u pomoć. Ali, naše sestre su snalažljive i nema prepreke koju neće prevazići i doći do pacijenta“, kaže Petrović.
Samo davanje terapije nije kraj. Sestre i tehničari uvek ostanu da proprate kako pacijent reaguje na terapiju, budu uz njega dokle god je potrebno i to je često ono što najviše i znači. A zahvalnost pacijenata i njihovih porodica je nemerljiva. Posebnu vrstu empatije, kako ističe naša sagovornica imaju za pacijente koji žive sami, i neretko im pomognu i u kući.
Svaki doktor u ovoj službi ima svoj teren na kojem pregleda pacijente. Za prvi pregled potrebno je da pratioci ili rodbina dođu kod izabranog lekara gde će on elektronski pustiti nalog za pregled koji dolazi odmah do lekara kućnog lečenja. Za dalji pregled, pozivaju se doktori Službe kućne nege i tako se poseta zakazuje.
Svi koji su u Službi kućne nege su nekada i jedini prozor u svet i oslonac za one koji su ostali zarobljeni između četiri zida i sopstvene nemoći. Zato oni ostaju stalni oslonac pacijentima jer, za mnoge od njih, oni nisu samo zdravstveni radnici već često i – jedini koji im dolaze.
T. A.
