NATO operaciju „(Ne)milosrdni anđeo“ mogu da zaborave samo oni koji 1999. godine nisu nekog ili nešto izgubili, a svi ostali koji su kraj rata dočekali u crnini, oni duhovno i fizički osakaćeni, ili oni koji su do bombardovanja bili zdravi, a onda se razboljevali -nemaju tu privilegiju
Pre 22 godine, 24. marta, Srbija je postala zemlja u kojoj su narednih 77 dana i noći goreli – i nebo i zemlja. Kad je 9. juna 1999. godine, agresija NATO zemalja na Jugoslaviju okončana, nismo verovali da će neki od nas ubuduće tragati za istinom o tom dobu samo da bi je dublje zakopali. Da potisnu sećanja, sve ove godine mogli su samo oni koji u tom zlom dobu – nisu nekog ili nešto izgubili.
Svi ostali koji su kraj rata dočekali u crnini, svi osakaćeni, izbegli, raseljeni, kao i veliki broj onih koji su do tog marta ’99. bili zdravi, a onda izgubili buducnost – nažalost nemaju tu privilegiju…
Kažu da istine koje se prećute postaju otrovne. Grobovi i pustoš koju je dvoipomesečno razaranje ostavilo za sobom, jednostavno obavezuju na dodatno razmišljanje – zašto je bombardovanje uopšte moralo da se dogodi? Odgovor, naravno, neće moci da vrati u život (kako se pretpostavlja, jer tačne brojke nikada nisu utvrdjene) oko 3.500 ljudi.
Inat, krivica, pogrešni potezi, pominjanje kolektivne odgovornosti, sve žrtve, gubitak Kosova i Metohije, razaranje infrastrukture, hemijsko zagadjenje – sve su to uzroci i posledice koje će istoricari morati da uzmu u obzir kad budu utvrđivali da li je “NATO akcija nastala kao rezultat oholih zaključaka američke administracije da je to jedini način za rešavanje vojno-političkih problema koje im je pravio Milošević”. Neki srpski istoričari kažu da ja jako važno da “kod utvrđivanja prave prirode tog rata bude konstatovano da je kosovski problem američka administracija pogrešno tumačila kao demokratski problem ekstremnog nepoštovanja ljudskih prava, a ne kao teritorijalno i nacionalno pitanje”.
Samo na teritoriji grada Kraljeva, 41 porodica već 22 godine živi bez svojih najmilijih, a onih koji su nekoga izgubili u ratovima 90-ih, koji su prethodili bombardovanju mnogo je više. Tužan i teskoban 24. mart za njih je mnogo više od, kako hroničari kažu, apokaliptičnog datuma novije srpske istorije.
Slavica Jelenić iz Vitanovca imala je sedam godina kada je ostala bez noge. Ranjena je u autobusu kada je sa majkom krenula da se – upiše u skolu. Bojana Žarčanin iz Ušća bez noge je ostala nekoliko dana posle Slavice.
“Kad sve ovo prodje, zapaliću vam sveću, Bog će možda oprostiti, ali ja to neću!”, poručivali su gradjani Srbije tadašnjem američkom predsedniku Bilu Klintonu i omraženom komandantu NATO alijanse Havijeru Solani. Pitanje šta je jačima u ovom sukobu dalo za pravo da problem rešavaju bombama i krvlju – i danas je otvoreno.
Svaka istorija, kažu, kao i knjiga – ima svoje dobre i loše strane, ove druge treba samo preskočiti! Ako je to iole tačno, mi smo, kao narod, tu činjenicu – prekasno naučili i preskupo platili, ali često nismo ni imali mogućnost izbora.
Za tih 11 nedelja ranjeno je oko 12.000 ljudi, a da danas na Kosmetu nema više od 200.000 proteranih Srba, ali ima opustelih srpskih gradova, po kojima su sipane tone osiromašenog uranijuma.
M. M. D.
