Šezdeset godina od Nobelove nagrade koju je dobio i 120 od rođenja slavnog pisca, a pitanje autorstva romana „Tihi Don“ i dalje deli književni svet
U Rusiji se ove godine obeležava dvostruki jubilej Mihaila Aleksandroviča Šolohova — 120 godina od rođenja i 60 godina od dodele Nobelove nagrade za književnost. I dok kulturne institucije širom zemlje organizuju manifestacije posvećene stvaralaštvu autora Tihog Dona, u javnosti se ponovo otvara pitanje koje decenijama deli književne istoričare: da li je Šolohov zaista autor čuvenog romana ili je, kako su tvrdili pojedini kritičari, delo nastalo na temeljima tuđeg rukopisa? Ova rasprava, iako stara gotovo koliko i roman sam, ne gubi na intenzitetu -naprotiv, jubileji su je ponovo oživeli, podsećajući da u velikim umetnostima često zajedno koračaju i sumnja i slava.
Dva jubileja, jedan pisac
Najpre je u maju obeleženo 120 godina od rođenja književnika, dok je poslednji kvartal godine, od oktobra do decembra, rezervisan za proslavu šest decenija otkada je, u ime Švedske kraljevske akademije kralj Gustav VI, ruskom piscu uručio Nobelovu nagradu za književnost. Naime, Akademija je baš na današnji dan – 21. oktobra 1965. godine obelodanila da je Šolohov novi laureat najprestižnije svetske nagrade za književnost, dok je svečana ceremonija obavljena 10. decembra iste godine u Stokholmu.
Šolohov je nagradu dobio za roman Tihi Don, grandioznu epopeju o Kozacima uhvaćenim u vrtlogu revolucije, čije su se pojedinačne sudbine preplitale sa velikim istorijskim burama. Već nakon prvog izdanja, u književnim krugovima proneo se glas da je mladi pisac koristio tuđe rukopise radeći na romanu, te se genijalnost, u početku pripisivana spisateljskim sposobnostima talentovanog književnika, najednom počela vezivati za njegove navodne plagijatorske sklonosti.
Šolohov je tako, više od bilo kog drugog sovjetskog pisca, a što je bilo posebno neobično za društvene prilike uspostavljene u Sovjetskom Savezu polovinom prošlog veka, u isto vreme bio i genijalni pisac i plagijator, i vođa pobunjenih donskih kozaka i Staljinov prijatelj, i disident i miljenik režima. I ne samo da je uspeo da sačuva glavu na ramenima, već je zavređivao duboko poštovanje sovjetskih vlasti.
Senka sumnje
Skeptici su tvrdili da je rukopis Tihog Dona pripadao piscu Fjodoru Dmitrijeviču Krjukovu koji je stradao od tifusne groznice 1920. godine. Zanimljiv je i scenario po kojem je rukopis navodno došao iz Krjukovljevih u Šolohovljeve ruke. Po jednoj, dosta bajkovitioj verziji, tast Mihaila Šolohova nalazio se pokraj Krjukova u njegovim samrtničkim trenucima kada mu je ovaj poverio rukopise na čuvanje. U želji da ruku svoje prestarele kći preda budućem zetu, on mu, znajući da je pisac na početku karijere, na ime miraza poklanja nekoliko stotina stranica nedovršenog romana svog preminulog prijatelja.
Drugi scenario kaže da su vojnici Crvene armije pronašli rukopise tek preminulog belogardejca Fjodora Krjukova i predali ih vlastima koje su, shvativši da pred sobom imaju ozbiljno književno delo, angažovale tim stručnjaka zadužen da delo dopuni, preoblikuje shodno novoj komunističkoj ideologiji i pronađe mu autora prihvatljivog probirljivom sovjetskom režimu. Izbor je pao na mladog Mihaila Aleksandroviča Šolohova.
Tako je sve počelo, smatrao je i Aleksandar Solženjicin, još jedan ruski nobelovac i nepopravljivi protivnik sovjetskih vlasti. On se u svojoj analizi dosta osvrtao na strukturu romana zagovarajući tezu po kojoj mladi pisac od 23 godine, koliko je Šolohov imao kada se počelo sa objavljivanjem prvog toma romana, nije mogao sa takvim umećem pristupiti izradi epohalnog književnog dela poput Tihog Dona, pogotovo, tvrdio je dalje Solženjicin, imajući u vidu njegov dotadašnji, skromni stvaralački učinak.
Nauka i mit
S druge strane, naučne metode za analizu teksta dale su svoj sud. Naime, komisija Instituta svetske literature sprovela je detaljnu analizu koja je uključivala grafološke i tekstološke metode upoređivanja rukopisa romana Tihi Don s drugim romanima Mihaila Šolohova. Na osnovu rada na ovom projektu zaključeno je da ispitivana dela pripadaju istom autoru. Isti zaključak donela je i komisija Centralnog komiteta KPSS 1929. godine, koju je predvodila sestra Vladimira Lenjina, Marija Uljanova.
Nije bilo teško sumnjati u metode koje su sprovodile sovjetske institucije pod pokroviteljstvom vlasti čiji je Šolohov bio miljenik. Tako su i kritičari lika i dela Mihaila Šolohova često ignorisali ove zaključke iznoseći dokaze o plagijatorskim sklonostima mladog pisca. Čak i kada je Ruska akademija nauka 2005. godina obelodanila da je konačno došla u posed davno izgubljenim rukopisima i skicama romana Tihi Don, te ga i prezentovala javnosti, i dalje je bilo skeptika koji su tvrdili da je materijal nepotpun, da je delimično falsifikovan i preoblikovan tako da skine oblak sumnje sa imena zvaničnog autora.
Ipak, novije doba donosi tehnologiju i primenu naprednih softvera za analizu i upoređivanje tekstova, koji su kako stvari stoje, konačno otklonili svaku sumnju oko pitanja autora romana.
Kad softver potvrdi
Nedavno je švedsko-norveški tim filologa, pod vođstvom Gejra Hetsa, primenio matematičke metode kako bi izvršio stilističku analizu rukopisa. Ispitano je 12.000 rečenica, odnosno 164.637 reči spornog romana sa drugim delima Šolohova. Rezultat ove analize potvrdio je jedinstvo autorstva svih tekstova.
Bez obzira na decenijske rasprave o autorstvu, Tihi Don ostaje delo koje nadilazi sve intrige i sumnje. Njegova epska snaga, duboka humanost i verno prikazivanje života donskih kozaka učinili su ga jednim od najvažnijih romana svetske književnosti. Kontroverze koje su pratile Šolohova nisu umanjile veličinu samog dela, koje i dalje stoji kao svedočanstvo univerzalne vrednosti književnosti, daleko iznad političkih i ličnih sporova.
Aleksandar Raković
