Tripo D. Spahić i Lidija T. Crnčanin, autori pre nekoliko meseci objavljene publikacije „Ratina čuvar vekova“, objavili su sada novu zajedničku monografiju
Svojom novom knjigom su, kako navode, želeli da ukažu na značaj groblja kroz istoriju, pre svega kao nemog svedoka i večnog čuvara istorije i trajanja jednog naroda:
„Rođenje i smrt su dve krajnosti neraskidivo povezane. One čine suprotnost koja vodi ka jednom cilju – životu u večnosti. Svaki dan koji prođe i svaki korak koji čovek napravi put je ka smrti. Na taj način, groblja i grobovi postaju svedoci života i preko njih se održava kontinuitet našeg trajanja kroz vekove. Usud srpskog naroda je taj što smo kuću sagradili na raskrsnici puteva koja vodi na četiri strane sveta. Ove prostore su pohodili brojni osvajači koji su sa sobom nosili i uništavali dokaze naših duhovnih i materijalnih dostignuća, često nas primoravajući da bežimo sa kućnog praga. Iza nas su ostajala groblja kao neizbrisiv pečat i kameni beleg bitisanja naroda i večni svedok ko smo i gde pripadamo. Naselja mrtvih su potvrda kontinuiteta i umetničkog stvaralaštva, a kratki natpisi na nadgrobnom kamenu otkrivaju društvene i istorijske prilike, dok nas likovna obrada uvodi u svet kulturnih, umetničkih i simboličkih sadržaja. Na osnovu svega navedenog, nadgrobnici imaju umetničku, istorijsku i dokumentarnu vrednost i predstavljaju potvrdu našeg identiteta kroz vekove“ – pišu autori.
Oni podsećaju da su oduvek groblja bila trajna svedočanstva postojanja i trajanja naroda na jednom prostoru:
„Skoro na svakom mestu nalaze se ostaci prošlih vremena, podsetnici na ljude koji su tu nekad živeli. O značaju groblja kao svedoku neprolaznosti piše i srpski pesnik Jovan jovanović Zmaj u svojoj pesmi „Svetli grobovi“ koja je deo naslova ove publikacije. Nažalost, gledajući tužnu i poražavajuću sliku oba ratinska „Svetla groblja“ ne možemo da se otmemo utisku da je ova generacija tami zaborava prepustila svoje pretke. Na našu sramotu i sramotu svih stanovnika Ratine dopustili smo da na njih padne ne samo zaborav, već se i nedostojno i nehrišćanski odnosimo prema svojim najmilijim. Veličina žrtve koju su podneli naši preci za Srbiju za rezultat je imala SLOBODU. Za nju su se izborili plaćajući najvišu cenu – ostavljajući svoje kosti po raznim ratnim stratištima, od perioda turskog ropstva do današnjih dana“.
Svi mi težimo istom cilju – da se izborimo za lepšu budućnost za generacije koje dolaze posle nas, navode autori ove knjige i ocenjuju:
„Zaboravljajući prošlost koja je ostala zapisana u kamenu večnosti – nemamo čemu da se nadamo. Samo onaj koji se seća i voli svoju istoriju i ponosi se njome ima šanse da opstane u izazovima koje donosi nadolazeće vreme. Naša obaveza je da postavimo temelj koji će naša deca u vremenu koje dolazi nastaviti da nadograđuju. Ratinska groblja predstavljaju neraskidivu vezu između prošlosti i budućnosti njenih stanovnika.
I zato….. budimo potomci da bismo bili preci“ – poručuju Lidija Crnčanin i Tripo Spahić.
