Od 11 sprava u teretani na otvorenom na obali Ibra ispravne su samo četiri! Do kada ćemo „bacati pare niz Ibar“ popravljajući štetu koju načine huligani?
Kraljevo sam oduvek gledala kroz „ružičaste naočare“, sve ružno ne da nisam spremna da vidim, nego najčešće zaista ne primećujem. Poslednjih dana to se iz nekog podsvesnog razloga promenilo: odjednom primećujem zamazane nikad oprane betonske ploče u Omladinskoj, izmete pasa na svakih nekoliko metara (ko će znati da li lutalica ili vlasničkih), neizdrživ smrad urina u haustorima…
U želji da izmaknem tim slikama i neugodnim mirisima, privučena šumorenjem topola juče sam poželela da prošetam obalom Ibra. Sišla sam rekonstruisanim stepenicama, sa zadovoljstvom pogledala novu tartan stazu na atletskom stadionu, koja se sjajila i gordila na julskom suncu, pravila sam se da ne vidim preraslu travu na terenu (valjda će i ona za neki mesec biti „zeleni tepih“) i krenula ka Ibru i „teretani na otvorenom“. Jarka narandžasta boja koja dominira na spravama uvek me je uveseljavala.
Usledili su veliko razočaranje i rezigniranost!
Od 11 sprava, jedva da je 4-5 upotrebljivo! Jedne sprave kompletno nema, o tome da je postojala svedoče tek betonsko i metalno postolje. Na ostalima nedostaju veliki delovi. Da li ih je neko polomio neiživljenom snagom, da li ih je neko odšrafio i odneo da bi prodao, ili je nešto treće bilo na delu… Ili su možda stradale od silne upotrebe i neadekvatnog održavanja? Ne verujem u ovu poslednju mogućnost, jer na više od polovine sprava delovi su nestali bez traga. Takođe, za vežbanje na spravi koju vidite na slici dole levo – nije potrebna baš nikakva snaga i nema razloga da metalna šipka bude odvaljena usled raubovanja.
Može li išta od javne svojine u našem gradu da opstane ako nema ogradu, čuvare, video nadzor? Izgleda da ne može. Ovu teretanu na otvorenom, kao i ostale dve (u Borićima i na Beranovcu), platili smo svi mi. Sredstva za ovu jeste dalo Ministarstvo omladine i sporta, pre 6 godina koštala je 1,5 miliona dinara, ali to su pare svih nas, od poreza i doprinosa koje plaćamo, a verovatno plaćaju i roditelji onih koji su sprave uništili.
Nekad mi deluje da smo kao ona deca koja lome svoje igračke, a posle iz sve snage plaču kad vide kako druga deca (države) čuvaju svoje igračke. Kad odemo u bogate zapadne zemlje, gotovo sa zavišću gledamo uređene parkove, dečija igrališta, spomenike, javne plaže… Imaju i oni svoje huligane, naravno! Zato je za njihova javna dobra uglavnom neko zadužen: parkovi i dečija igrališta su ograđeni, zna se ko obilazi i uređuje spomeničke komplekse, ko čisti plaže.
No, lako je njima u Londonu, Njujorku, Frankfurtu, verovatno i Lionu, Valensiji, Firenci… Mi smo još uvek siromašna država, a Kraljevo, iako je gradski budžet sve stabilniji, grad koji ni iz daleka nema dovoljno novca za sve socijalne usluge koje bogata društva pružaju svojim građanima. Imali bismo mnogo pametnije načine da iskoristimo sredstva koja će, definitivno, morati da se potroše, tačnije „bace niz Ibar“, za ograde, video nazor, čuvare parkova, dečijih igrališta, sportskih rekvizita na otvorenom. Ali moraćemo, očigledno, jer ne samo da nemamo dovoljno para, nego nemamo ni službe koje bi efikasno zavodile red. Dugo mi je trebalo da se pomirim sa tim, a promenu svog stava sam obrazložila u tekstu Zašto nije počela izgradnja dečijih igrališta u parku i pod obalom? .
Radmila Vesković
