Programom „Naše veče”, u prepunom dvorištu Francuske kuće. ovogodišnja manifestacija zaokružena emocijom, muzikom i poezijom
Završnica ovogodišnjeg festivala Džezibar protekla je u znaku umetnosti koja ne poznaje granice žanrova – večeri koju je svojim glasom, stihovima i prisustvom obeležio glumac i umetnik Ivan Bosiljčić.
U dvorištu Francuske kuće gotovo da nije bilo mesta za još jednu stolicu – ni u publici, ni na okolnim terasama, prozorima, pa ni u improvizovanim „ložama” iza zida. Program „Naše veče“, kojim je Bosiljčić zatvorio DžezIbar, bio je mnogo više od muzićko-poetske predstave.
U spoju izgovorenih stihova i prepoznatljivih muzičkih numera, publika je reagovala pesmom, osmesima, ali i ponekom suzom – onom što dođe neplanirano, kada emocija zatekne. Bosiljčićev autentični način interpretacije i lakoća s kojom se kreće kroz žanrove učinili su da scena i publika dišu kao jedno.
– U trenutku kada izgovara stih, deluje kao da je baš on njihov autor. Kada zapeva, izgleda kao da je pesma pisana za njega. Njegova harizma boji ovakve večeri koje se dugo pamte – komentari su publike.
Posebnu emociju večeri dala je mlada glumica Emilija Nestorović, Bosiljčićeva studentkinja, koja mu se pridružila kao gošća i scenski partner.
Iako ovaj program žanrovski ne pripada džezu, duh umetnosti i lepote kao univerzalni jezik učinili su da se savršeno uklopi u duh festivala.
Pred sam početak programa publika je saznala i jednu lepu vest: Ivan Bosiljčić dobio je nagradu „Bata Živojinović“ za najbolju mušku ulogu na Festivalu glumačkih ostvarenja u Sopotu, za ulogu u filmu „Lazarev put“. Prava prilika za dodatni aplauz i čestitke.
Veče se završilo sa utiskom koji će mnogi poneti sa sobom: onim tihim, ali moćnim osećajem da umetnost, ipak, ima moć da menja svet. Ili da ga, barem na kratko, učini lepšim.
