piše Rade Velizarov Erac
Izvadio je vunene, vezene čarape iz torbe. Izvezla ih Milanka, krišom od svojih, čuvajući ovce oko Studenice i poslala, kad je deda krenuo ka Višegradu. To se valjda zvalo ljubav
Telefon je zvonio u nedoba. Onaj fiksni, koji sve ređe zvoni.. Te zvonjave se bojimo, jer kad u ovom vremenu on zazvoni, biće da se nešto ozbiljno javlja.
Stric Tomo, već uveliko gazi devetu deceniju i zdrav je “u pamet”. Jedan od retkih koji još zna te „fiksne“ brojeve.
– Slušaj Radovane, nisi došao na sahranu?
– Kome… čija sahrana, ko je sada umro?
– Umrla je Milanka, ta ti je bila očeva devojka… naživela se, osamdeset i devet godina…
– Pa… nisam znao, niko mi nije javio, a nisam ni znao da je bila njegova devojka…
Oca sam sahranio pre 36 godina, mlad je umro, a posle toga sam bio na sahranama nekoliko njegovih devojaka… Tako se pogodilo.
I čuh priču… Milanka je bila mlađa dve godine. Imala šesnaest, sedamnaest godina, kad je otac ratovao po Bosni, tamo oko Višegrada.
Deda Radovan je zategao opanke, gunj i jelek, stavio šajkaču na glavu i krenuo da nađe sina… U zimu, pred kraj četrdeset i četvrte… Pešice niz Ibar, a onda dalje „ćirom“, uzanim kolosekom ka Višegradu.
Torba je bila od tkanice, u njoj nešto veša, pogača, slanina, nekoliko jabuka i vezene, vunene čarape…
Višegrad je mala varoš. Desetak oronulih kuća, pored bistre, plave Drine. I most, onaj što ga sagradi veliki vezir iz Sokolovića. Preko mosta kaldrma.
Razne vojske su ratovale u tim brdima. Paljevina i garež na urušenim krovovima.
Srbi i jedni i drugi, jednima žene nose dimije, pokrivene čalmom, drugima suknje do čukljeva i vezene marame na glavi. Jedni sa fesom, a drugi šajkaču nose. Srbi, i jedni, i drugi… Jedni klanjaju u džamiji, a drugi se u crkvi krste. Jedni znaju šta su, a drugi bi da zaborave. I jedni, i drugi čuvaju slavsku ikonu: jedni na zidu slavske sobe, a drugi je kriju na tavanu. ‘Ej, bre, ista je to krv.
Deda je pronašao sina sa vojskom u nekim zemunicama, gore u brdima iznad Višegrada. Prozebli, mršavi i izgladneli, okupljeni oko vatre… Noge pomodrele,
od zime i raskvašenih cokula. Gladni kao vukovi…
I izvadio je vunene, vezene čarape iz torbe. Izvezla ih Milanka, krišom od svojih, čuvajući ovce oko Studenice i poslala, kad je deda krenuo ka Višegradu. To se valjda zvalo ljubav.
Vezene čarape na promrzlim nogama.
Dogoreva sveća, na Jovaninom grobu.
