piše Rade Velizarov Erac
Kamion ti je tada bio čudo. Izlazio narod na put da ga vidi… Nisu verovali da točkovi mogu bez volova. Trčala deca za nama, da ih provozamo…
Meni je, Radovane, devedesetireća… Bogu hvala, još sam zdrav u pamet, samo me noge izdaju. Ali,štap, štap još ne nosim… Taman posla, da me vide na ulici sa mačugom u ruci.
Mene su oženili sa sedamnaest godina, a žena mi je bila godinu dana, mlađa. Kad sve saberem, ja sad i ne pamtim, da sam nekada bio neoženjen.
To ti je tako bilo… Niko te i ne pita, o’š ili nećeš. Kakva, bre, ljubav… Ja sam moju Miljojku prvi put video, kad su me poveli da je isprosimo. Tako se dogovorili stariji domaćini. Njeni imali devojku za udaju, a ovi moji imali mene. Posle smo i odrasli zajedno.
I bolje je tako… Danas se žene kad prevale tridesetu, četrdesetu, pa i stariji. Pitam se ponekad: a što li se žene za to malo!?
Radio sam mnogo. Ej bre, Nemci su, u onoj bežaniji, pred kraj, ostavljali pored puta pokvarene kamione, bacali u Ibar motorcikle, kad im benzina nestane. Ovi naši seljaci, sekirama sekli gume i pravili gumenjake.
Ja i brat mi Duško, oporavismo jednog „MAN-a“, ali nafte nismo imali. Ispekli smo zanat, još kao deca, radeći sa pokojnim ocom. Kolar je on bio… Majstorčina… Mogao je od gvožđa Boga da napravi, Boga sa bradom…
Onaj kamion prepravismo da radi na ćumur i dalje nije bilo problema. Makar smo bukovine imali po ovim našim brdima.
‘Ej bre, kamion ti je tada bio čudo. Izlazio narod na put da ga vidi… Nisu verovali da točkovi mogu bez volova. Trčala deca za nama, da ih provozamo…
Sve sam, sa ove dve ruke stvorio… I ovu kuću sam sagradio pedeset i neke. Bila je najveća i najlepša u ovom kraju.
Prekardašilo, moj Radovane….
Ne valja kada štrčiš.
Došli oni da nam ispituju poreklo imovine. To je taj njihov komunizam, nabijem ga na krasni. Mene pitali za poreklo imovine, a oni u tuđe kuće upadali. ‘Ej bre, decu su pravili u tuđim krevetima. Gulanfer i neradnik se vlasti dohvatio.
Danima sam dokazivao, okle’ mi šta… šta sam nasledio, šta i gde zaradio. Dvojica islednika ti postavljaju pitanja, čas jedan, čas drugi, a ona skojevka sa crvenim noktima, sve to, kuca na pisaćoj mašini. Na kraju, traže da potpišeš onu ‘artiju.
Padalo mi na um da bežim, preko okeana u Ameriku, kod brata Savatija… On je tamo otišao, brodom, četrdesetpete i više se nikada nije vratio. Tamo su ga i sahranili. Bio u štabu, kod Draže, a ovde se ne bi nanosio glave.
Kažem ti, meni je devedesettreća.
A mogu još bez štapa… Mogu…
