6. decembar 2016.
Treba deci nabaviti ljubav lično, jer ona cenu nema, a vrednija je od svega što postoji; zato – dozvolite deci da ih neko voli onako kao što ih volite vi, bezuslovno i nemerljivo
Ovo je priča o klasici za koju su potrebni dete i – kuče. Može i više dece. Više kučića već teže. Početak priče poznat je svima koji imaju obe navedene kategorije i on glasi: „Hoćukucuhoćukucuhoćukucumolimolimolim!“ Zašto? Zato što ako mislite da ćete ribicama, pticama, gušterima, hrčkcima, morskim svinjčićima i drugim segmentima faune kod dece zadovoljiti potrebu za kućnim ljubimcem, grdno se varate. Pitanje je – ne da li, nego – kada će početi detinja kukulevka za jedinim bićima koja su stvarni i pravi životinjski miljenici – psom ili mačkom. Ukoliko popustite i nabavite mačku, onda očekujte i skori frontalni emotivni napad po pitanju psa. Jer, ako imate jedno, što ne bi imali oba. Naravno.
Tako je bilo i kod nas. Prvo je Tatina Princeza pokušavala da sa ulice, iz tuđeg dvorišta, dakle, bilo gde i bilo kada, pokupi svaku mačku koju je videla. Nema veze što nije znala ni čija je, ni da li je raspoložena da dobije maloletnu gazdaricu i nas gratis uz nju. Mačke su joj bile fiks ideja. Skupljala je sličice sa mačkama, salvete sa mačkama, jastuke, igračke… samo što nismo promaukali zbog nje. Zdušnu podršku davala su joj braća. Jeste da nisu bili toliko otvoreno dosadni kao ona – više su pomagali iz pozadine, dolivajući ulje na vatru. To je podrazumevalo donošenje informacija o tome kako su upravo, u susednoj ulici, videli predivnu, samu, usamljenu, očajnu od samoće! i nemanja vlasnika – mačku.
Iskreno, ja nisam imala baš dobar alibi za odbijanje da ćerki dozvolim imanje mačke. Otkad se sebe sećam, skupljala sam sve što je na mačku iole ličilo, i dovlačila kući. Na očaj mojih roditelja. Svaki čas kod nas bi se pojavilo krmeljavo, buvljivo mače, praćeno mojom pričom da sam ga našla u žbunju, vraćajući se iz škole, da je ono jadno i siroto, gladno i tužno, da majku nema… I dok je moja majka sumnjičavo slušala reprizu tragedije koju sam, po već ko zna koji put sa istom strašću reprizirala, otac je gunđao klečeći kod ormana. Jedino što se od njega videlo je njegova pozamašna pozadina: pokušavao je oklagijom da istera mače koje se zavuklo pod orman i odande šikalo i frktalo gore od izbezumljenog risa.
Zbog toga sam znala da neću izdržati, da ću kapitulirati. Tako je Princeza za sedmi rođendan dobila crnu, repatu gužvicu, muškog roda i mačije provinijencije. Nazvanu – Bagira. Tačno u njega je i porastao; uskoro smo u kući imali crnog pantera manjeg konfekcijskog broja. Toliko divljeg da nam je veterinar savetovao da mu omogućimo život na otvorenom. Bagira je otišao kod babe i dede u selo, vredno uterujući stravu svemu što je ocenio kao svoj mogući plen. U ime doniranja slobode Bagiri, Princeza je iz dvorišta, koliko odmah, dovukla još crnje mače. Neko ga je ostavio. Žensko. I proglasila je za rođendanski poklon. Sebi. Kad je moglo jednom, što ne bi opet. Stekli smo Maricu. Onda je Marica slučajno štuknula iz kuće, zbog čega je nastala drama širih razmera. Brže bolje smo nabavili drugu mačku. Mačka. Budimira. Na šta je Marica odgovorila pojavivši se iz izgubljenosti. Imali smo dve mačke. Što bi normalnim ljudima bilo sasvim dovoljno. Ali…
E, ovim „ali“ počinje priča sa gore pomenutim početkom, kada naša Princeza istrčava na kućnu scenu, vapeći za psom. Jer – sve njene drugarice imaju pse, pas je najbolji čovekov prijatelj, mačke su super, ali pas je još jedan stepen gradacije i ukratko – njoj bez psa života nema. Naravno da smo je oduvali. Kakvo kuče, samo nam još ono fali na troje dece i dve mačke – i tako već izgledamo kao pokretni cirkus. Bili smo istrajni. Ali ona je bila istrajnija, gora od vode koja traži put. Godinu dana pre no što je trebalo da krene na fakultete, Princeza je uspela. Proglasili smo poraz, a gospođica je pobednički u naručju držala bebu-kuče. Jeste, ja sam joj ga nabavila, nakon što je jedno veče Žmuu od umora „klimnula glava“ pravac na grudi. Princeza je to proglasila potvrdnim odgovorom na njeno, po ko zna koji put postavljeno pitanje: „Tata, je l’ mogu da imam kucu?“
Stekli smo Ikara, kućno skraćenog na Iki, zvanog Kiki.
Jedino što sam Princezi objasnila je da je to kuče beba, prava, pravcata, a ne kućni ljubimac. Da sam se ja zbog tri bebe već nenaspavala, sve đuture oko deset godina nespavanja na račun ušiju, zuba, grla, ušiju, zuba… i da mi je ustajanja pre zore dovoljno za tri života. Ako neko bude ustajao zbog kučeće bebe, to ja biti neću! Naravno da se Iki–beba, budio u cik zore, ali i gospođica ćerka zajedno sa njim. Prokapavao po tepisima. Plakao kad nije uz njega. Da ne grešim dušu, istrpela je sve što mu je na bebeću pamet palo. I stvarno se o njemu brinula kao prava mama. Ali je „mama“ morala da ode da studira. Godinu dana prosto proleti. Nastupila je klasika – detetu nabavljeni pas pre ili kasnije završi kod vas, kod nas – roditelja. Prosto, takva nam je sudbina. Šta sad tu…
Od tada se ja bavim Kikijem. I on me voli, obožava. Ja sam na prvom mestu na njegovoj lestvici pseće ljubavi. Sve dok… pa… dok se ne pojavi Ona. Njegova Boginja. Princeza. Jedna, jedina. Tada ona preuzima prvo mesto, a ja padam na odlično deseto. Između je praznina od devet mesta koje niko ne može da zauzme – to sve pripada Njoj. Njegovoj Obožavanoj. Ma koliko je dugo ne bilo, ma koliko kratko ostala sa nama. On je tada samo njen i ona je samo njegova. To je vreme kada shvatim da je klasika najbolja. Treba popustiti dečijoj kuknjavi. Da, treba im dozvoliti da imaju psa. I čuvati ga umesto njih. Uprkos svim prethodnim pretećim obećanjima. Nema veze. Treba deci nabaviti ljubav lično. Ljubav cenu nema. Vrednija je od svega što na ovom svetu postoji.
Zaključak priče? Zaključak je, da ponovim – pustite dete da ima psa. Ako nemate mesta za velikog, nađite malog. U malo kuče staje isto ljubavi koliko i u veliko. Dozvolite deci da ih neko voli onako kao što ih volite vi. Bezuslovno. Nemerljivo.
tekst i foto: Jelica Greganović
