14. decembar 2016.
Veče posvećeno prvom spikeru Radio Kraljeva, novinaru, reporteru i dokumentaristi Miroslavu Kačareviću bilo je i lepo, i tužno, i svojevrsni sastanak redakcije nekadašnjih „Ibarskih novosti“
U Narodnom muzeju u Kraljevu sinoć je održan omaž počivšem novinaru JP „Ibarske novosti“ Miroslavu Kačareviću Kaču, prvom spikeru Radio Kraljeva, novinaru, reporteru i dokumentaristi. O njemu su govorili Dragoslav Simić, novinar Radio Beograda 2, njegove kolege Predrag Marković i Dragan Bajović i glumac Mile Nedeljković koji je u Kidričevoj ulici, u neposrednoj blizini „Magnohroma“, sa Kačom, budući da su vršnjaci, odrastao.
Bilo je to lepo i tužno veče. Miroslav Kačarević Kačo umro je u aprilu 2011 u 62-oj godini.. Njegove emisije, koje su osvojile bar desetak nagrada na festivalima Udruženih radio-stanica Srbije i Interfer, današnji Radio Kraljevo (bar se tako predstavlja – Radio Kraljevo) u svojoj arhivi nema. Nema taj naslednik ništa od radijske arhive. Neke od Kačovih emisija sačuvali su Narodni muzej Kraljevo i urednik Radio Beograda 2 Dragoslav Simić, koji je u svom terminu na radiju, pod nazivom „Govori da bih te video“ emitovao više Kačovih reportaža.
Dragoslav Simić je sinoć publici u središnjem delu Galerije Muzeja koji je je bio prepun poštovalaca Miroslava Kačarevića, tako da nisu svi mogli da imaju stolicu, ali su ipak do kraja prestajali na nogama, predstavio audio snimak sa Svog sajta „Arhiva Simić“ jednu od Kačovih emisija koja je nastala početkom osamdesetih godina prošlog veka. To je bila emisija o Gokčanici, selu udaljenom od Kraljeva šezdesetak kilometara, iz koje, emisije, se već tada dalo zaključiti da nam sela iz dana u dan postaju sve praznija. Na primer, svojevremeno je u gokčaničkoj osnovnoj osmorazrednoj školi bili i više stototina učenika. Danas, to Kačo svakako ne može da zabeleži, u toj školi u, recimo, sedmom ili osmom razredu, imamo samo po jednog ili dva učenika. Urpavo zbog toga dopisujem najaktuelnije podatke, a Kačo bi se s neba osmehivao i govorio: „Zar nisam rekao?“
Predrag Marković, koji je, sa Kačom išao u Gimnaziju (mada jednu godinu pre Kača), evocirao je uspomene iz tih gimnazijskih dana. Kačo i još nekolicina naprednih učenika, koje je obožavala Mira Vukićević, profesorka srpskog, su osnovali literarnu sekciju. Tu je, osim Kača, bila i Draginja Urošević, danas naša ugledna pesnikinnja. Bili su tu i sam Predrag Marković, počivši Jovica Arežina i još neki. Međutim, osim Draginje, niko se nije do kraja posvetio poeziji. Ove druge su, uglavnom, zatrovale vesti i pisanje novinskih članaka, pa su se odali u to vreme cenjenoj, a danas potpuno omalovaženoj novinarskoj profesiji. Mada bi se od svega što je Kačo objavljivao u Povelji i neobjavljenih rukopisa mogla sastavita jedna dobra knjiga poezije.
Mile Nedeljković, glumac, jedan od, kako je rekao, najgorih đaka u Tehničkoj školi otkad ta škola postoji, na vreme se prestrojio napustivši mašinske elemente, statiku, dinamiku, matematiku i posvetio se onome što je oduvek želeo, posvetio se umetnosti. O toj umetnosti sa Kačom je, budući da su odrasli u Kidričevoj ulici, neprekidno raspravljao.
Dragan Bajović i njegov kolega Kačo bili su desetlećima, maltene, nerazdvojni. Preživeli su i lepe i ružne novinarske priče. Bajović je govorio o poeziji Miroslava Kačarevića i prvi put otkrio javnosti da je zapravo Kačo „krivac“ za njegov brak koji traje već 42 godine, budući da ga je on upoznao sa današnjom suprugom. Ne krijući uzbuđenje, Bajović je još rekao da je Kačo na vreme zapazio da će firma u kojoj su radili (JP „Ibarske novosti“) propasti i da je, sledsteveno tome, čitavih sedam godina pre penzionisanja dao otkaz. Kada mu je Bajović rekao da je to glupa odluka, Kačo je uzvratio: “Brod koji tone valja na vreme napustiti“. I, zaista, to se i dogodilo. Brod je potonuo, a na ulici su ostali oni koji su se odricali većih plata samo da bi radio, a kasnije i televizija, mogli da se tehnički usavršavaju.
U razgovor o Kaču uključili su se i protojerej Ljubinko Kostić i Dragan Drašković, direktor Muzeja. Kačo je, naime, bio strastveni rekreativni biciklista koji je najčešće vozio na relaciji Vojno naselje-Konarevo-Mataruška Banja-Kraljevo-Vojno naselje. Prilikom vožnje poneki put bi navratio do oca Ljubinka sa kojim se upuštao u duge razgovore o duhovnosti. Drašković se, budući da je krajem sedamdesetih tek bio pripravnik u Istorisjkom arhivu, pomalo plašio Kača kada bi ovaj sa magnetofonom uher teškim pet kilograma dolazio da ga nešto priupita. Kasnije se, kada mu je Kačo objasnio da slobodno priča, a da će se sve greške u montaži ispraviti, potpuno oslobodio, pa su odmah i rubrike postale bolje.
Sinoćnji omaž Kaču bio i svojevrsni sastanak redakcije ondašnjih „Ibarskih novosti“. Tu su bila dva bivša direktora (Zoran Nikolić i Radovan Tipsarević), tonski realizatori Budislav Dugalić, Rade Živković, Branislav Terzić i Milica Kačarević, novinari Radmila Vesković, Jasminka Marković, Bojana Milosavljević…
foto: Srđan Vulović
