piše Rade Velizarov Erac
Vodi računa, Radovane… Ako ikada na nišanu ugledaš lepog Švabu, ne pucaj, ne greši dušu… Možda je baš taj Blagojev sin… Krv nam je pomešana
Ovo ti nisam pričao….
Nas su potovarili u vagone, one stočne…. A i transportovali su nas baš kao stoku. Jedva da je poneko mogao malo da sedne i da odmori… Ostali su stojeći izdržali sve do nemačke granice.
Komšija Miloje je umro od jeftike, negde na pola puta. Zaustavili su voz i podelili nam krampove i par lopata da iskopamo raku. Ne bih ja sada znao da mu pronađem grob. Znam samo da je sa desne strane pruge, negde, sat – dva, ispred granice… 
Ispod jednog hrasta. Zavili smo ga u vojničko ćebe, prekstili se i sahranili. Na grobu ni krst nismo postavili. Stariji mi brat, Blagoje, htede da napravi krstaču od daske sa vagonskog poda, ali mu pegavi Švaba ne dade..
Posle im se svetio, sve do kraja zarobljeništva. Koju god bi Švabicu „klepio“, govorio je: „E, ovo vam je zato što ne dadoste da Miloju krst na grobu postavim…“
A bio je lep k’o lutka… On lep, a Švabice bez muških…Sve ih Hitler poterao na Rusiju.
Tamo je i ostao. Spanđao se sa nekom Helgom, kojoj je muž poginuo na Staljingradu. Nikom se nije javljao… Brat mi je, a ne znam da l’ je još živ.
Pitaš za Švabice!? Pa, bilo je svakakvih… Ali, slušaj sinovac, nisu ti te žene, kao ove naše… To ti je, Radovane, sve nešto, da prostiš, metiljavo, bledo i pegavo. Nema lepših žena, od ovih naših seljanki.
Pitaš, kako sam pobegao!? Pa, negde pred jesen četrdeset i treće, poslaše nas na njive da povadimo krompir… tamo pored Dunava… Setim se ja šta nas je učitelj Ljubinko učio iz zemljopisa… Ja sam taj njihov Dunav zamišljao kao našu Moravu… ‘Ej bre, Morava je plitak potok za tu vodurinu. I dođe mi upamet, ono što nas je pokojni Ljubinko, učio… Nabrajam redom zemlje kroz koje protiče Dunav. Tu je i naša Srbija… Rekoh sebi, ne mogu da pogrešim, ako idem nizvodno.
Potrpam ti ja desetak kila krompira u ruksak i predveče se sakrijem u vrbaku pored vode. Švabe i ne primetiše da me nema… Bože moj, jedan manje-više… Što , koštamo ih nešto!?
I tako, moj Radovane, dvanaest noći sam ja gazio nizvodno, pored Dunava. 
Noću, putovao, a danju se krio po vrzinama, spavao u kupama šaša….
Ono krompira što sam sa sobom poneo, pekao sam danju i jeo bez hleba…Tako sam i pretek’o…
Osmi dan sam zaspao na nekom stogu sena, čekajući da padne mrak, pa da nastavim dalje po mesečini. Pojma ti ja nisam imao gde se nalazim i koliko još do Srbije ima. U neki vakat, čuh razgovor dvojice ljudi… Idu, ovako, putem i nešto raspravljaju… Ja čuh… oni, bre, govore naški, samo što ne izgledaju kao ovi naši seljaci… Ne nose šajkače, nego one plitke, slamene šešire. Bog te maz’o, pa ja izgleda stigao do Srbije…
Ovde mi u selu pobrojaše, ko je sve stradao za poslednje tri godine. Za neke sam i tamo čuo, ali za mnoge nisam. Pola su nam sela pobili… Ostali se trebili međusobno.
Pitaš za Blagoja!? Rekoh ti, ostao je tamo, kod te Švabice Helge. Bila je trudna kada sam ja pobegao. Ne znam da l’ je sada živ. Mnogo je godina prošlo. Tražili smo ga preko Crvenog krsta… Nisu ga našli…
Ali, slušaj, Radovane… I ovo da ti kažem… Vodi računa, sinovac… Opet će Švabe udariti na nas … Ti si godište Blagojevog sina. Onog iz Helginog stomaka…
Vodi računa, Radovane… Ako ikada na nišanu ugledaš lepog Švabu, ne pucaj, ne greši dušu… Možda je baš taj Blagojev sin… Krv nam je pomešana. Vodi računa, sinovac…
Eto, to sam hteo da te zamolim.
