BRE-GEVARA

piše Srđan Stanišić

Ne treba nam Dilan, Džoni Štulić, nikakva umetnost, nikakav bunt. Ne treba nam Če Gevara. Imamo mi svog, аutentičnog i autohtonog stanovnika Balkana. Svi smo mi Bre-Gevara, zašto da nas drugi smara?

Na početku bejasmo samoupravno socijalističko društvo koje se brinulo o svima na svaki mogući način. Ljudi su se osećali bezbedno i zbrinuto, neki svesni toga, a neki su tu spoznaju doživeli mnogo kasnije. Bunta je, da ne poveruješ, bilo koliko god hoćeš. Svi su se zbog nečega bunili, protestovali, bilo je „in“ biti u kontri. Nikad više revolucije. Kroz rock’n’roll, film, književnost, svakojaku umetnost uopšte. Mini-revolucije na svakom koraku. Revolucionara još više. Kakvih je tu samo faca prodefilovalo! Prosečan čovek je voleo te mangupe, ponekad groteskne bitange koje su ipak umele da odigraju pravi potez u pravo vreme i pokažu da ima nade za slobodnu misao, za običnog čoveka u neprestanoj zavadi sa Sistemom.

Zatim je pukao Berlinski zid, koji je razgraničavao skrivene laži od onih laži kojima je bio potreban omot. Milka čokolade da se u njega zaviju. Razmontirali su ga, gle paradoksa, u sred svirke i performansa rokeri sami.

Prikani na vlasti su dvadesetak godina održavali lažnu fasadu zgrade u kojoj stanuje samilost i socijalna briga. Glumili su da ih interesuje da li ste zadovoljni svojim životom, stvarali privid da za novac koji uplaćujete u fondove država daje dosta dobar sistem zdravstvene zaštite i brige o pojedincu.Kada tajkunu dođe ćef da otpusti par stotina radnika, odlazili su k njemu i molili da smanji na četrdeset, a da mu, zauzvrat, progledaju kroz prste ponekad, (čitaj vazda) kad mu zapne. Dokonisali su i pravili se da im je stalo do nekog zrnceta pravde. Uspešno su folirali, iako pola lekova sa liste mora da se kupi, pola reagensa za obične smrtnike ne postoji u laboratorijama, rentgeni, magnetne rezonance i ostala skupa pomagala više su u kvaru nego što snimaju. Održavali su potemkinovski privid da postoji Sistem i da će već sutra biti sve u najboljem redu. Dakle, fingiralo se da Sistem postoji, iako je umro istog trena kada su osokoljene delije zaigrale na sred zemlje Srbije, poslušale Soroša i ekipu, zapalile skupštinu, i pustile duha iz boce.

Poenta je, dakle, bila u tome da se lažno prikaže kako je nekom stalo do tebe, prosečnog Srbende koji se zadovoljava i mrvicama, ali samo pod uslovom da ga neko potapše po ramenu i obrati mu se sa par lepih reči, kao da mari za njega. Nikog, naravno, nije bilo briga za to što ne mali broj ljudi skapava od gladi, a znatan živi na ivici samopoštovanja. Nisu im to rekli. Postavljali su igrokaz tako da ne primetiš ako se ne zagledaš. Bilo je hleba i igara, sve do skoro, pa se zaigraš i ne stigneš da primetiš šta je ispod. Ako i ukapiraš, pristave ti hladnu, pa onda i toplu oblogu, sve nekako prodje neopaženo. Dobiješ posao, ili ti žena dobije posao, ili ti naprasno nešto krene na bolje. Interesantni trikovi dobrih mađioničara.

Još je unaokolo bilo pomalo revolucije. Sve tiše, doduše, manje primetne i sve manje primerene čoveku.

Živi se preteško. Dan i komad. Put ka životu u kom se dobija šaka pirinča za dan posla. Ozbiljne face. Nema osmeha. I oni koji imaju novca za pristojan život ne uživaju, jer gledaju bedu oko sebe.Tamo u civilizaciji, van naše ustalasane prerije, gde se još uvek, kako-tako, ali ipak dosta ugodno živi, sve je manje interakcije među ljudima. Čari interneta i kompjutera su dale ljudima svu slobodu ovog sveta, a oduzele elementarne ljudske atribute. I mi to usvojismo, kao i sve negativno što stiže otud. Ne mislim, naravno, da je tamo sve negativno, nego da mi uvek „kupujemo“ ono najgore što tamo zaživi.

Paradoksalno, količina bunta se smanjila, gotovo do nepostojanja. Ljudi se ne bune, a i kada žele, ne znaju tačno od čega bi počeli. Šta je bitnije od čega, i kuda usmeriti ljutnju?

Čak je i večiti buntovnik Bob Dilan na ivici da odustane. Čini mi se da nije otišao u Stokholm da primi Nobelovu nagradu upravo zato da ne bi obesmislio svu oštrinu izgovorenih i otpevanih reči. Zato jer niko više ne sluša šta on ima da kaže protiv. Brus Springstin je od nekoga ko je zavitlavao Ujka Sema zbog ratova, netrpeljivosti prema drugima, ksenofobije, postao najbolji Obamin drugar, koji mu svira na koktelima, udenuo se u teški politički mejnstrim. Mnogo je onih koji su se pomirili sa sudbinom, jer vide da nemaju kome da pričaju svoju priču. Revolucija je nestala. Najveći revolucionari su danas Snouden i Asanž. Zato što su se usudili da kažu običnu istinu i usprotive se najjačem. Iako u njihovom postupanju nema ničeg revolucionarnog, ničeg robinhudovskog, dilanovskog, mangupskog. Govoriti opštepoznatu istinu javno, danas je najveći vid revolucionarnosti. Kuda dalje?

Globalni upravitelji našega vremena su postali nestrpljivi što se planovi odvijaju presporo za njihov ukus, pa su rešili da stvari ubrzaju. Doveli su diletante, antipatične cirkuzante, neogejake i svakakvu snishodljivu bratiju, kojoj ništa nije ni sveto, ni bitno, svuda naokolo. I kod nas, i po celom Balkanu. Čini mi se da se trend poslednjih godinu dana širi i globalno. Pitam se samo gde li samo pronađoše toliku količinu nevernika?

Ovde je sve odavno poznato. Ciklično se ponavljaju događaji, lica, naslovne strane, razlozi da mrzite susede. U zgradi, na selu, u kancelariji, susedne narode, države, vođe. Zar da se bunimo što je sve otišlo dođavola? Ne vredi nabrajati, prosto sve se raspalo. Živimo horor-film. Trebalo bi da se bunimo svaki dan, po ceo dan, protiv svega, pesmom, knjigom, na svaki način, da budemo uporni. No, briselski čuvari pritisnu dugme na našem kavezu, pecne nas struja,  i mi odmah krećemo da kevćemo jedni na druge. Ne treba nam Dilan, Džoni Štulić, nikakva umetnost, nikakav bunt. Ne treba nam Če Gevara. Imamo mi svog. Autentičnog i autohtonog stanovnika Balkana. Svi smo mi Bre-Gevara! Zašto da nas drugi smara?

Autor je pesnik, živi u Kraljevu