KOMORE I ZAŠTITA AKADEMSKIH SLOBODA

28. januar 2017.

Tajkunizacija visokog obrazovanja se u velikoj meri zasniva na potrebama političkih partija za ostvarivanje dva cilja, za njihovo finansiranje i formiranje baze kadrovskih potencijala, rešenje za to je osnivanje akademskih komora izvan institucija

Prof. dr Refik Šećibović je osnivač Visoke škole za turizam i menadžment Konjic i profesor na Univerzitetu Hercegovina. Magistrirao je i doktorirao na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, od 1986. do 2006. godine radio je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, gdje je stekao naučna zvanja docenta i vanrednog profesora. Bio je pomoćnik ministra prosvete u Vladi Srbije od 2001. do 2004. godine.

Verujući u značaj alternativnog obrazovanja sa grupom saradnika otvorio je  Beogradsku otvorenu školu (BOŠ) i to 1993. godine, a ona je danas jedna  od najvećih alternativnih škola na Balkanu. Kao prvi direktor BOS postavio temelje koji su još uvijek predstavljaju osnov u razvoju ove škole.

Objavio je mnoge radove (knjige, članke i prezentacije) u oblasti obrazovanja, geografije, turizma. Njegov najpoznatije knjige su: Tvrđava lovaca mutnom (2009),  i Tvrđava dosade – o nestanku univerziteta (2016.)

Profesore Šećiboviću, da li je stvarno tako loše u akademskoj zajednici, ovde na Balkanu i šta je urušilo kvalitet i dignitet ove vazne profesije?

Želim da Vam se zahvalim što ste me pozvali da govorim o situaciji u akademskoj zajednici i uopšte o visokom obrazovanju. U poslednje vreme, pogotovu posle izlaska moje knjige “Tvrđava dosade”), mediji u Bosni i Hercegovini izbegavaju da objavljuju  moja upozorenja o dramatičnosti situacije. Imam osećaj da se želi prikazati javnosti da je to neki globalni trend i da to nije vredno rasprave.

Međutim, naš balkanski prostor ima ozbiljne razlike u odnosu na druge regione u svetu. Prvo, akademska zajednica na Balkanu je u potpunom haosu, bez ikakve ideje kako da popravi situaciju. Osim toga, sada postoji duboka razlika između ovog i prethodnog (socijalističkog i perioda posle raspada Jugoslavije) kada je sistem visokog obrazovanja bio zatvoren u državne okvire. Otvaranje sistema i uvođenje elemenata akademskog kapitalizma, kroz bolonjski proces, akademska zajednica je dočekala ne samo nespremna, već i bez dovoljno znanja o svojoj novoj poziciji. U međuvremenu, političari su sa lakoćom diskreditovali njene standarde i postulate, i napravili od nje konfliktnu i nesposobnu zajednicu. Danas mladi i njihovi roditelji više ne veruju u kvalitet i kompetentnost sistema i same akademske zajednice. S druge strane, globalizacija je učinila svoje, tako da su migracije i konkurencija na tržištu rada učinili veliki stepen raslojavanja u samom obrazovanju. Međutim, iz sveta nam dolazi nova nevolja za visoko obrazovanje, a to je populistička politika kapitalističkih krugova, koja će zanemariti naučne metode i potrebu ulaganja u sistem visokog obrazovanja (to je vezano i za BREXIT i za američke izbore). Bojim se da će ta nova nevolja,još više uništiti akademske zajednice na Balkanu

Koliko sve ovo ide na ruku tajkuna i političara?

Tajkunizacija i kriminalizacija visokog obrazovanja je politička igra stvaranja paralelnih društvenih sistema. Nešto što smo već imali u Južnoj Americi osamdesetih godina. Ona će se razvijati još neko vreme, sve do trenutka pritiska stranih univerziteta na ovo područje, a i to je već započelo otvaranjem internacionalnih odeljenja u Beogradu.  Tajkunizacija se u velikoj meri zasniva na potrebama političkih partija u ostvarivanju dva osnovna cilja – finansiranje političkih partija i formiranje baze kadrovskih potencijala,  koji će na lak način doći do diploma, te biti spremni da pokriju određene funkcije u društvu. To je tipičan primer stvaranja paralelnih zajednica (latinoamerički model), koji je dobio potpunu formu u Srbiji, Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Tvorac tog modela je Miloševićev režim koji još od početka devedesetih godina pravi paralelni sistem privatnih škola i fakulteta, a vidi se da su ga sledili i drugi političari u regiji. Danas oni kontrolišu najveći broj velikih privatnih institucija i zato što su u vlasti instaliraju ih u državne institucije. Srbija je upravo na taj način podeljena između nekoliko paralelnih zajednica koje se sukobljavaju na izborima.

Paralelni sistemi u obrazovanju svoju aktivnost zasnivaju na političkoj moći i ono što je uvek posledica njihovog delovanja je uništenje državnog sistema. To se zasniva na stvaranju zakonskog formalizma, sa korumpiranim ministarstvima i nesposobnim ekspertima. Paralelne zajednice nameću nova pravila (u zdravstvu, obrazovanju, medijima, sudstvu itd), one se trude da stvare sliku krivice kod drugih, čak i čine sve da marginalizuju vrednosti. Paralelne zajednice imaju osnovnu karakteristiku –  političku podobnost koja je obično podržana finansijama tajkuna kojima se omogućava da bez muke dobiju društvene privilegije. Zato oni diskreditaciju akademske zajednice i forsiraju (čak neke i finansiraju) afere u visokom obrazovanju, kako bi državni sistem dovele u tu situaciju da sam počne sebe da unistava. To vam je trenutno situacija u Bosni i Hercegovini.

Kako je došlo do tajkunizacije visokog obrazovanja?

Tajkunizacija dolazi sa uvođenjem privatnih fakulteta i univerziteta, odnosno pojavom vulgarnog akademskog kapitalizma. Loša zakonska regulativa i nedostatak strateških planova omogućili su tajkunima da mogu bez problema korupcijom da nametnu svoje institucije kao merila društvenog progresa. Zato oni i razvijaju sistem da prihvatajući slabije đake koji nisu u mogućnosti da završe državne univerzitete, prodaju im diplome, te ih uz pomoć političara ubacuju u institucije. Ti kadrovi politički potiskuju one koji znaju, stvaraju merila potrebna tajkunima, a sposobne mlade teraju u inostranstvo. Tako dobijamo društvo nekompetentnih koji zasnivaju sve na prepisivanju evropskih dokumenata i njihovim nesprovođenjem. Dobijamo paralelni svet mladih, neobrazovanih, kojima je cilj da improvizacijom i medijskom manipulacijom steknu dobre pozicije i bogatstvo. To nam uništava generacije koje dolaze, jer oni ustvari vulgarizuju standard znanja i dovode do zaostajanja društva u celini i na kraju nestanak kompetentne akademske zajednice.

Koliko su ovome kumovali politicari?

Naša koleginica Marijana Šećibović je na Regionalnom Bolonja forumu pitala jednog bosansko-hercegovačkog političara: da li njima odgovara neobrazovan narod? Nakon kratkog natezanja potvrdno je odgovorio. To je model koji je vladao u Južnoj Americi osamdesetih godina. Neobrazovani glasaju za političke elite i za njihovu decu koja se školovala u inostranstvu. A to sve podržava sloj “nazovi” školovanih partijskih kadrova (koji su završili kod tajkuna, koje smo već pomenuli u prethodnom pitanju), koji postaje političko upravljački aparat sposoban za sve mahinacije i razvoj korupcije. Političari prave zajednicu za sebe. Zato i imate situaciju, da je mnogo afera sa političkim kadrovima koji imaju titule i diplome, a nisu u stanju da odgovore na probleme koji postoje u društvu. Makedonija, Srbija, Bosna i Hercegovina su sigurno šampioni po broju tih kadrova. Drugi politički zadatak u visokom obrazovanju je pacifiziranje državnih univerziteta i njihova marginalizacija. Političari svesno urušavaju sistem državnih univerziteta stavljajući na čelo podobne ljude, koji neće studente i profesore pokrenuti, već suprotno – ubediti da neće nikada biti bolje. Politički podobni kadrovi ustvari su nosioci pokretanja afera na  državnim fakultetima. Biće interesantno ispitati ko sve stoji iza velikih afera u Srbiji (afera Indeks, plagijati itd) ili u Hrvatskoj.

Zašto je akademska zajednica dozvolila ovo, da li je sve u novcu?

Akademska zajednica je razbijena na institucije, zakonski marginalizovana, oduzeta joj je snaga, kompetencije, novac i mogućnost  da naprave ozbiljan iskorak. Prvo, kolege u akademskoj zajednici nisu spremne da ozbiljno promene zakonsku regulativu, a to je važnije od borbe za novac (setite se promene zakona u Makedoniji koji je izazvao niz protesta, gde je isključivo bio zahtev protiv predloga, a ne da se preduzme korak napred u drugom smeru). Mnogo toga je u novcu, ali ne sve,  u pitanju je sama inercija sistema da forsira zatvorene visokoškolske institucije sa samoupravnim sistemom izbora. On je opet vulgarizovan, tako da korumpirani kadrovi ucenjuju i kompromituju ozbiljne profesore (ima dosta toga, naročitu u Makedoniji i Srbiji), pokušavajući da ih izbace iz sistema. Zato je jedino rešenje da se akademska zajednica organizuje izvan institucija, kroz akademske komore i suprostavi se i tajkunizaciji, i paralelnim sistemima, naravno i politici. 

Kako se sve ovo odrazilo na kvalitet obrazovanja?

Jednostavno, kvalitet se izgubio tako što je u reformi bolonjskog procesa forsirana forma umesto suštine. Nikada na Balkanu nisu adekvatno primenjeni svi alati (recimo kompetencije, merenje ishoda, mobilnost itd). jer su profesori računali da kad naprave kurikulum i sebi prilagode zakone, tada će se završiti reforma, a  oni nastaviti da rade kao pre. A onda se desilo da su međunarodni faktori podizali zahteve, a time terali sistem da odbaci njihovo shvatanje, tako je Evropa donoseći stalne promene potpuno zbunila  naše inertne akademske zajednice.

I onda je napravljen najveći promašaj, akademska zajednica nije formirala kadrove koji će njoj da omoguće da prati međunarodne tokove.

Onda su nastale velike greške u sprovođenju Bolonjskog procesa. Tako je danas akreditacija formalizovan proces u kome se najbolje snalaze tajkuni, koji jednostavno korumpiraju takve agencije i komisije, te ispadnu najbolji. Merenja kvaliteta u visokom obrazovanju nema bez merenja kompetentnosti i ishoda, a toga nema još na vidiku u našem visokom obrazovanju. Ono što jos više brine – nema ni profesora i stručnjaka, koji se time ozbiljno bave.

Šta može da pomogne da se vrate snaga i autoritet i svakako kvalitet profesorske profesije?

Profesori treba da budu slobodno zanimanje, odnosno da imaju mnogo veća prava od vlasnika univerziteta i državnog aparata. Ta prava treba da se ogledaju u slobodi nastave i nemogućnosti da budu spreceni da kazu istinu o drustvenom poretku ili napretku. Autoritet profesorske profesije se ogleda u stvaranju sistema da su oni partneri državi, studentima i vlasnicima i da samo od njihovog rada zavisi kvalitet obrazovanja, ali i društvena odgovornost sistema. Zato oni treba da imaju svoju komoru koja će se baviti davanjem licenci za nastavu i odbranom akademskih sloboda. Kada to uspostavimo moći ćemo da se bavimo kvalitetom obrazovanja. Ujedno, da bi se moderan system visokog obrazovanja razvijao, moraju se doneti tri osnovna zakona: Zakon o osnovama sistema visokog obrazovanja (koji će se baviti institucijama), Zakon o univerzitetskoj komori (koji će se baviti profesorima) i treći – Zakon o kvalitetu obrazovanja (koji će se baviti ishodima, kompetencijama i studentima).

Ima li ideja o kancelariji za odbranu akademskih sloboda potporu u samoj akdemskoj zajednici?

Nema u široj akademskoj zajednici. Ali mi (u okviru našeg naučnog društva Flexible Invisible College) zagovaramo otvaranje kancelarija, koje treba da budu deo sistema odbrane akademskih sloboda. Ono što me brine, a to je inertnost evropskih institucija da nas pomognu, makar deklarativno. Otvaranje kancelarija je već proces koji će sigurno dovesti do pregrupisavanja u akademskoj zajednici i rušenja sistema korumpiranih institucija. Mićemo otvoreno napasti korupciju i zatvorenost sistema.

Dokle je sigla ta ideja i kada se mogu očekivati prve kancelarije i gde?

Mi očekujemo da ćemo napraviti prve četiri kancelarije u Sarajevu, Beogradu, Skoplju i Tirani. Sve zavisi od sredstava koja treba da dobijemo. Očekujem od određenih evropskih krugova da se postave odgovorno prema procesu jačanja akademske zajednice, jer je to i njihov interes. Bez jake akademske zajednice nema ni primene evropskih standarda. Pogledajte situaciju u Hrvatskoj, Rumuniji, pa čak i delom u Sloveniji: nedostatak kadrova sputava stvaranje inovativne društvene zajednice u okviru evropske zajednice. Ujedno, nadam se da ćemo naći i jednog iskusnog i dobrog menadžera mreže koji će moći da napravi prodor kancelarija u regiji. Na nama profesorima je da napravimo zakonska rešenja i strategiju odbrane akademskih sloboda. Isto tako – da se do kraja ove godine napravi akcioni plan za promociju kancelarija za odbranu akademskih sloboda. Same kancelarije počeće sa radom već u aprilu.

autor: Emilija Lazarevska

izvor: http://ako.mk/ интервју-проф-д-р-рефик-шеќибовиќ-неоп/