29. januar 2017.
Znamo gde su se nekada vodili ratovi, a o tome od čega su ljudi živeli – gotovo ništa, kaže dr Ksenija Borojević, kraljevačka snaha i profesor arheobotanike na Univerzitetu u Bostonu, pojašnjavajući i kako oni koje odavde život odvede preko Atlantika – zauvek ostaju «raskrečeni»
Ima ljudi koji pre ostalih razumeju izreku da „ako nešto silno želite, onda morate raditi i ono što niste nikada pre“. Kseniju Borojević, profesorku arheobotanike, koja je vrlo rano spoznala da su svi ciljevi u životu ostarivi, upoznala sam 2013. godine, kada je u mom gradu boravila kao kraljevačka „snajka“. Udata je za Bogdana Miloševića, sa kojim se upoznala dok su u Beogradu studirali Ksenija arheologiju, a Bogdan ekonomiju). Posle osnovnih studija na Beogradskom univerzitetu, Ksenija je doktorirala antropologiju u SAD, a tada se bavila naučnim radom na Massachusetts Institute of technology u Bostonu. Pre toga je bila na Boston Univerzitetu gde je držala nastavu (dva kursa po semestru), a prethodno i u Alabami. Rođena je u porodici agronoma, koji su po užoj struci bili genetičari. U vreme kada su oni, a bilo je to sredinom 20. veka, počinjali da se bave genetikom, to je bila samo nauka budućnosti, ali je uloga starijih Borojevića bila sasvim vizionarska, pa je njihova naslednica bila predodređena da se, iz svog ugla, takođe posveti nauci.
Ksenijina majka Katarina bila je profesor biologije na Prirodno-matematičkom, a otac na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, a oboje su bili vizionari koji su marljivim radom i stvaralačkim porivom, posvećeno i istrajno postigli velike uspehe, u tadašnjoj Jugoslaviji, ali i u inostranstvu. Najviše su se bavili selekcijom pšenice, a Slavko je stvorio visokorodne sorte pšenice (najpoznatije su bile „Sava“, „Pobeda“ i „Evropa“) i sa svojim timom saradnika uspeo je da tadašnju Jugoslaviju iz velikog uvoznika pšenice pretvori u velikog izvoznika. Prema raspoloživim podacima, 80 odsto površina pod pšenicom u Srbiji i Crnoj Gori, nalazilo se do 2003. godine pod sortama akademika Borojevića, a i danas se u Srbiji tri semenske sorte koje su Slavkovo „čedo“ nalaze među prve tri po plasmanu, a osim u Srbiji gaje se i širom sveta. U znak sećanja na njegovo stvaralačko delo, u Srbiji je 2013. godine u novosadskom ogranku SANU priređena izložba „HH vek Slavka Borojevića“ posvećena njegovom zajedničkom radu sa suprugom.
Slavko je bio jedan od trojice sinova srpskog vojnika sa Banije, koji je preživeo albansku golgotu i Solunski front. Uspeo je da dobije Rokfelerovu stipendiju i 1950. godine otišao u Ameriku, gde je učio, usavršavao se u vodećim laboratorijama tog vremena, upoznavao se sa Nobelovcima, a vrativši se svoja znanja doneo u Zagreb. Kada je osnovan novosadski Poljoprivredni fakultet prešao je za docenta i posvetio se naučničkoj karijeri. I dalje je blisko sarađivao sa kolegama u Americi, nastavio da učestvuje u zajedničkim projektima. Tako su Borojevići stariji, posvećeni nauci, uvek bili okrnuti budućnosti, a Ksenija je odlučila da se okrene izučavanju biljaka iz – prošlosti.
U Srbiji su i u vinčanskom dobu najviše jeli pšenicu
– Uvek me je privlačila prošlost, što je čudilo moje roditelje, a onda sam našla način da spojim prošlost i budućnost u reči „otkrivanje“, jer ono može da bude i u budućnosti, i u prošlosti. Tako sam počela studije arheologije u Beogradu, a već za diplomski sam izabrala arheobotaniku, koja zapravo predstavlja analizu biljnih nalaza sa arheoloških lokaliteta. Sticajem okolnosti, ti biljni nalazi nisu često sačuvani, jer su organskog porekla i raspadnu se u zemlji. Ima, naravno, i sačuvanih. Dotadašnja arheologija bila je, na neki način, okrenuta materijalnim ostavštinama, poput osnova kuća, keramike ili životinjskih kostiju. Međutim, i biljni ostaci mogu da budu sačuvani i na arheološkim lokalitetima starim i nekoliko desetina hiljada godina. Oni mogu da se izdvoje iz zemljišta metodom flotacije, tako što se zemlja potapa u vodu, biljke u njoj plivaju, a potom se sakupe, osuše i analiziraju. One mogu da nam daju puno podataka o ljudima u smislu toga šta su oni nekada jeli, gajili, a neki put i o vegetaciji krajolika u kojem su živeli. kao i šta su koristili za izgradnju, koje su žitarice gajili ili koje voće su sakupljali – kaže Ksenija Borojević, dodajući da je za doktorsku disertaciju radila biljne nalaze sa arheoloških lokaliteta Opova, neolitskog lokaliteta starog između 4.500 i 4.700 godina pre naše ere, koji pripada vinčanskoj kulturi.
Prikupivši biljne ostatke, sistematski ih je analizirala i došla do zaključka da su ljudi na tom lokalitetu u vinčanskom dobu jeli najviše pšenicu, sakupljali su plodove drenjine i vodeni kesten.
– Vodenog kestena više nema u upotrebi u našim krajevima, a u pitanju je biljka koja raste u vodama uz obode reka (Dunav, Tisa), kao i uz Skadarsko jezero. Ljudi su jeli plod koji ima puno ugljenih hidrata, a po ukusu je donekle sličan krompiru ili kestenu. Biljka ima tri roščića koji su ostali sačuvani, pa sam po njima mogla da rekonstruišem kako su ljudi tada sakupljali tu biljku koja je danas sasvim zaboravljena u podunavskim oblastima. Zanimljivo je da su pored Skadarskog hezera žene sakupljale tu biljku sve do 60-tih godina 20. veka. Drugo veliko otkriće koje smo našli na lokalitetu Vinča, bila je relativno dobro sačuvana osnova kuće, otprilike osam puta pet metara. Unutar nje smo našli žrvnjeve, peći i ostavu u kojoj je bilo najviše tzv. „dvorede“ pšenice, zrna lana, jedne vrste mahunarki – tzv. grahorice i divlje šljive. U drugoj prostoriji pronašli smo ostatke divlje kruške i zrnevlje, i to ne samo ono očišćeno od pleve, već i klasove. Kolege koje rade analizu keramike pronašle su i posude, a u jednoj od njih bili su tragovi da je u jednoj od tih posuda držana tekućina u kojoj je bilo neko vrenje, koja može da bude od kiselog mleka, a možda su u njoj pravili i pivo. Krenuli smo tada na rekonstrukciju neolitskog piva i odlučili da ga pravimo od ječma, koji je eksperimentalno uzgajan na Radmilovcu. Počeli smo da u posudama od keramike pravimo slad, sa ljudima iz jedne male firme koja se zove „Majstor za pivo“, a onda priredili i degustaciju neolitskog piva na lokalitetu Vinča. Recepturu nemamo, koristili smo ono što smo saznali od kolega koji su pravili slične eksperimente i iz pisanih izvora iz Egipta i Mesopotamije – kaže Ksenija.
Praistorijska globalizacija
Od nje sam saznala da su gotovo sve biljke koje su danas baza naše ishrane, postale domaće još u najranijem periodu ljudske istorije.
– Da, sve osnovne biljke i životinje koje koristimo u današnjoj ishrani (poput pšenice, kukuruza, pasulja, prosa, pirinča ili, na drugoj strani krava, ovaca, koza, konja) sve su «pripitomljene» u prošlosti i često su gajene van predela u kojima su pripitomljene, što je izvanredan primer praistorijske globalizacije – pojasnila mi je sagovornica.
Čak ni reč pasulj nije slovenskog porekla, nego turskog, arapskog ili grčkog (fasuli, pasuli).
– Pasulj je na ove prostore stigao nakon što je Kolumbo otkrio Ameriku, a u pitanju je biljka koja je tokom praistorije pripitomljena u Meksiku i u Andima (postoje dva centra porekla). Kolumbo i opisuje da je našao dve vrste pasulja koje nisu iste kao pasulj koji se gaji u Španiji, a u Španiji tog vremena verovatno su gajili leblebije i bob. Mi smo leblebije i bob, koji su potekli sa Bliskog istoka, na našim prostorima sigurno gajili u srednjem veku, a od mahunastog povrća, naše autentično je leće ili sočivo. Ima i drugih narodnih jela koja smatramo našima, poput proje koja se pravi od kukuruza. I proja je „došla“ posle Kolumba, kukuruz je stigao iz Otomanskog carstva, preko Venecijanaca u Dalmaciju, a krompir i paradajz su vrlo kasno stigli na naše prostore. Prilikom moje analize arheobotaničkih uzoraka sa tvrđave Ras, prve srpske prestonice Nemanjića, naišla sam na proso, zalihe pšenice, raži i ječma. Verovatno je bilo i graška, koji je porelom sa Bliskog istoka. Sve ovo zaključujemo na osnovu materijalnih uzoraka, jer su pisani gotovo uvek vrlo oskudni o običnim temama poput ovih šta su ljudi gajili i jeli, jer je fokus bio na onom gde su se ratovi vodili i koje su tvrđave osvajane. Od čega su ljudi živeli, jako malo znamo, takoreći ništa – objašnjava Ksenija.
Upoređujući studente u Americi i Srbiji kaže da američki studenti koji puno plaćaju svoje školarine, puno i očekuju od profesora, zahtevni su, bore se za svoja prava. Profesori, kaže, moraju da budu odlični animatori kako bi zadržali studente, a isto to od profesora očekuje i univerzitetska administracija. Kao Fulbrajtov stipendista iz Amerike predavala je i na Filozofskom fakultetu u Beogradu i kaže da su joj se studenti u Srbiji više dopali. Držala je kurs „Ishrana u prošlosti“, koji nije bio obavezan, ali su ga upisali svi studenti. Bila je, navodi, oduševljena njihovom znatiželjnošću, potrebom da uče, što su svi odlično znali engleski jezik kako bi mogli da čitaju literaturu.
Oni koji pređu Atlantik, zauvek ostaju „raskrečeni“
Razgovarale smo i o životu u Bostonu gde je njena porodica napravila svoju životnu oazu, pa su Ksenija, njen suprug Bogdan i njihov sin Marko Milošević i u Bostonu naučili da slave srpsku slavu i to Aranđelovdan 21. novembra.
– Boston je najevropskiji grad u Americi, u oblasti koja se zove Nova Engleska, vrlo je zelen, ima i reku, i more, i za razliku od drugih američkih gradova – stari je grad, jer su neki delovi grada iz 17. veka, ima i sačuvanih grobalja iz tog perioda. Zime u Bostonu su vrlo duge, često sa puno snega – pojašnjava Ksenija.
Još otkada se odlučila za doktorske studije u Americi Ksenija u Srbiji dolazi samo kao gost, a pitanje koliko se zemlja u kojoj živi sada razlikuje u odnosu na državu iz doba kada je došla na doktorske studije, smatra – zanimljivim.
– Sa ovih nemirnih prostora 1992. godine otišli smo pod drugačijim uslovima, nego što sada važe za one koji bi da se usele u Ameriku. Živeli smo skromno od moje stipendije i muževljeve plate, koja je na samom početku, naravno, bila mala. Bilo je uspona i padova, a Amerika se u međuvremenu internacionalizovala. Nevažan je, ali zanimljiv detalj: kada smo otišli u Sent Luis, veliki grad, espreso kafe nije bilo, svuda je mogla da se nađe samo njihova filter kafa, nije bilo hleba, osim tosta. Za Jugoslaviju su znali zbog rata koji se vodio na ovim prostorima, ali ko je bio na kojoj strani, nije im baš bilo preterano jasno. Amerika je tada bila u usponu i posao je bilo lakše naći. Zbog ekonomske krize nezaposlenost je porasla i od jedne plate u Americi apsolutno više ne može da se živi. Život je krajnje neizvestan. Otkazni rok ne postoji, jer vam samo kažu da sutra ne dolazite više na posao. Potapšu vas po ramenu, izvedu iz firme kao nekog zločinca, a stvari koje su vam ostale u fioci pošalju vam kasnije, verovatno da bi sprečili da odate kompanijske tajne. Godišnji odmori su 7 do 14 dana, bolovanja do pet dana, a doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje sami uplaćujete. Život u Americi velika je borba i daleko je od one iluzije koje smo o njoj imali 60-ih i 70-ih godina prošlog veka – ocenjuje Ksenija.
Srbija joj, rekla, je, kad god dolazi, a dolazi najčešće jednom godišnje, uvek izgleda lepo, jer se na neki način vraća kući.
– Kao što imamo dvojno državljanstvo, i osećanja su nam tako podeljena. Lepo je primetio jedan naš prijatelj, neurolog Švrakić, kako ljudi koji jednom pređu Atlantik uvek ostaju raskrečeni, jer nikada nisu kod kuće, ni tamo, ni ovde, Za razliku od gastarbajtera u Evropi koji lakše dolaze u Srbiju, mi moramo da letimo najmanje 10 do 12 sati, a zbog tempa života i kratkih godišnjih odmora ne možemo često da dolazimo. Najviše nam, naravno, nedostaju ljudi, porodica i prijatelji, gostoprimstvo koje čovek doživi u Srbiji gde se oseća kao svoj na svome, jer to ne možemo da doživimo tamo, u Americi. Krajolici Srbije nas, takođe, uvek zovu nazad. Što se samog stanja u Srbiji tiče, moram da priznam da sam često razočarana kada vidim da zgrade propadaju, da su ulice pune rupa, da ljudi vrlo teško žive – primećuje Ksenija.
Nisu, kaže, porodično ni sasvim sigurni gde bi da žive kada dođe vreme za penzionisanje, ali su bliži ideji da žive na kontinentu na kojem će život graditi njihov sin. Za one koji iz Srbije sada odlaze, a fakultetski su obrazovani ili su čak i kao doktori nauka Ksenija nema savet, osim što, kako kaže, mora da primeti – Srbija, ovakva kakva jeste, ne pruža dovoljno uslova ljudima za razvoj i napredak:
– Onima koji ostaju preporučila bih da se okrenu internacionalnim projektima i da na taj način dobijaju sredstva koja ovde još uvek ne mogu da dobiju, a ne znam ni kada će moći.
Kažu da uspeh nikada nije konačan, neuspeh nikada nije fatalan, a hraborost je ono što se uvek računa. Ksenija Borojević nesumnjivo ju je uvek imala, koristeći sopstvenu disciplinu kao most između ciljeva i ostvarenja. Ljudi skloni postignućima ne sede čekajući da im se stvari dogode. Oni idu i događaju se stvarima. Za ispunjenje snova obično baš to treba.
M. M. Dabić
