4. februar 2017.
Petar i Stojan, sinovi Riste pekara, deo su priče o Kraljevu između dva svetska rata: jedan kao prvi školovani tanc-majstor u zemlji, drugi kao prvi kraljevački biciklista koji je upamćen po tome što je svaku trku namerno završavao poslednji
Porodice sa sedmoro do desetoro dece bile su sasvim uobičajene u Kraljevu na početku XX veka. Čak i kad je, između dva svetska rata, broj dece po porodici počeo da opada, prosek se zadržao na, za Srbiju danas – gotovo nezamislivih “visokih pet”. Pravi primer, s početka prošlog veka, svojim sugrađanima pružio je upravo predsednik opštine Mihailo Aleksić Aksić, koji je sa suprugom izrodio trinaestoro dece.
Kada je žena seljaka Živka Živanovića iz Meljanica kod Kamenice, sredinom novembra 1933. godine rodila sedmog sina, bila je to vest za novine koje su zabeležile da je “srećni otac pozvao njegovo visočanstvo kralja na kumstvo, u nedelju, 26. novembra u Žiču”. Lokalni mesar Aleksa Jakšić imao je jedanaestoro kćerki i sinova. Mira Stojić, žena Rista Stojića, kraljevačkog pekara, takođe je rodila jedanaestoro dece. Upravo dvojica od njihovih sinova, Petar i Stojan, obeležili su društveni život Kraljeva između dva svetska rata: jedan kao prvi školovani tanc-majstor u zemlji, sa diplomom iz Nirnberga, drugi kao prvi kraljevački biciklista koji je ostao upamćen po tome što je svaku trku namerno završavao kao poslednji.
Kraljevačkog pekara Ristu Stojića i njegovu ženu Miru, stari Kraljevčani dobro su poznavali, pisao je u svojoj knjizi “Staro Kraljevo” poznati kraljevački novinar Dragoljub Obradović Kondis. Ristu su znali po dugoj, sedoj bradi i beloj kosi, sa retkom samarićanskom dušom, a nju – kao otresitu i dobru domaćicu, na trenutke i prgavu, ali kao pravu majku brojne dece.
Bila je to više siromašna, ali retko dostojanstvena porodica, čiji se članovi i pored nemaštine nikada nisu žalili da im nešto nedostaje. Dostojanstvo ih je krasilo upravo kada im je bilo najteže.
Ristu su znali kao pekara, ali on je, ustvari, više bio kafedžija. Krajem XIX i na početku XX veka, svaka kafana imala je svoju pekaru, pa je Rista radio i jedno, i drugo. Držao je kafane u selima oko Kraljeva, najpre u Obrvi, zatim u Musinoj Reci, kratko i u Kačulicama kod Čačka, a onda se više godina “skrasio” u Mataruškoj Banji. Kafana se nalazila na mestu gde je danas u ovom turističkom mestu hotel “Žiča”. I u Kraljevu je Rista držao kafanu. Još uvek ima živih Kraljevčana koji pamte da se Ristina kafana zvala “Čija nisi bila, čija biti nećeš“. Taman je, kažu, počela lepo da radi, kada se u kafanski posao umešala politika. Rista je pripadao radikalima, a na vlasti su bili liberali. Ovi drugi ga “uzmu pod svoje”, zaprete i rasteraju mu goste, a od prazne kafane nije moglo da se živi. Tako se Rista, nevoljno, zauvek otarasio kafanskog posla i prihvatio drugog zanata, pekarskog. Trebalo je decu negovati i prehranjivati. Prvo troje umrlo je neposredno po rođenju. Porodica je počela da se uvećava tek kada je na svet došao Petar. Nisu sva deca bila, kako u Srbiji vole da kažu “jedno drugome do ušiju”, jer je Mira decu rađala u periodu između 1890. i 1918. godine, ali im je kuća uvek bila puna radosti. Istog dana kada je Mira rodila Slavku, najmlađe dete Ristića, njihova kćerka Persa, koja se u Gornjem Milanovcu udala za opančara Pavla Petrovića, rodila je svoje drugo dete! Kad bi se, o praznicima, u kući u Ulici vojvode Putnika našli svi na okupu, deca, unučići, praunučići – bio bi to veliki porodični skup od stotinak ljudi, o čemu svedoče retke fotografije Stojića iz tog doba.
Prvi “tanc-majstor” – Petar Ristić
Kada je Prvi svetski rat zahvatio zemlju, a Austrijanci već okupirali grad, porodica je uglavnom bila na okupu. Nedostajao je samo Petar koji je otišao na zanat u Beograd i pre nego što je Srbija napadnuta. Kad je počela vojna, Petar je javio roditeljima da je na zanatu u Pešti. Kažu da se na Ristinom licu od tada gotovo mogla napipati brazda zabrinutosti. Ipak, znajući koliko mu je sin bio snalažljivo dete, govorio je kako veruje da će se Petar snaći u životu.
Rat je već uveliko bio gorov kad se Petar pojavio u gradu. Lepo obučen, po poslednjoj modi… Sa svojih 28 godina brzo je postao meta nekih kraljevačkih devojaka. Još kad su saznale da je, tokom života u Nemačkoj, u Nirnbergu dobio diplomu “tanc-majstora”… Lep, mlad, šik, uz to još i majstor igranja… Sada već sedi Rista čudio se, kažu, kakav je to zanat njegovog najstarijeg sina koji je, u kafani “Jelenac” već 1919. godine otvorio prvu školu igranja u Kraljevu. Bilo je, u to vreme, Kraljevo, prvi grad u Srbiji koji je dobio školu neobičnu kao što je ova. Brzo je postala stecište mladih Kraljevčana. Kao majstor svog zanata, Petar je angažovao poznatog Ciganina Jovu i w+njegovu “bandu” da mu sviraju na časovima igranja. Broj polaznika rastao je iz dana u dan, a “tanc-majstor” ih je sa lakoćom učio koracima valcera, polke, kadrila i mazurke. Posao se razgranao, pa je Petar angažovao i dvojicu mlađe braće za pomoć u poslu.
Bruajo je “Jelenac” od ciganske muzike i brojnih parova koji su se u njemu vrteli, pa su svi sa nestrpljenjem čekali prvu priliku na nekoj od zabava u “Parizu” ili “Jugoslaviji” da pokažu ostalima šta su od modernih igara naućili kod Petra Stojića. Ipak, posle nepunih godinu dana, Petar je odlučio da zauvek napusti Kraljevo. Škola igranja je ostala i dugo godina bila na glasu kao “Petrova škola plesa”. Preselivši se u Beograd, i u glavnom gradu je otvorio školu igranja u kojoj je zaposlio i brata Stojana.
Nijedna od kraljevačkih devojaka koje su žudele za Petrom Stojićem – nije postala njegova žena. Petar se vratio svojoj prvoj ljubavi iz Pešte i oženio se Mađaricom. Stanovali su u Zemunu, gde je Petar i umro, neposredno po završetku Drugog svetskog rata.
“Večito poslednji” – Stojan Ristić
Ako je Petar bio osnivač škole igranja u Kraljevu, Stojan, najmlađi muški potomak Riste Stojića, ostao je Kraljevčanima u sećanju kao prvi zvanični sportski biciklista ovog grada. Od malih nogu maštao je o “velosipedima” (biciklima) kojih je u čitavoj čaršiji bilo samo nekoliko. U komšiluku se stalno motao oko kuće Tilovaca (Tomovića, poznate gradske porodice imućmih trgovaca) da sa svih strana razgleda ovu napravu na dva točka.
Otac Rista nije imao sredstava da udovolji njegovoj želji, ali je Stojan ponekad ipak uspevao da uzjaše na sedlo i okrene pedale. Po prirodi nestašan, veseo i druželjubiv, osvajao je poznanike i u školi, koju nije mnogo voleo, i na ulici – gde je prednjačio svojim vragolijama. Ipak, bicikl je bio njegova najveća qubav, ali je tu želju da jednog dana postane biciklista – ostvario tek u Beogradu. Želeo je da postane onaj pravi biciklista koji će učestvovati na trkama, koji će prevaljivati kilometre prašnjavim putevima, kome će gledaoci pljeskati i na cilju stavljati lovorov venac oko vrata. Tu slavu vrhunskog sportiste nije doživeo, ali je bio učesnik svih poznatih trka pre rata u našoj zemqi. U Beogradu je radio u školi plesa svog brata Petra. Puštao je gramofonske ploče, brinuo o redu i higijeni u prostoriji gde se igralo i sticao poznanike. Postavši i sam izvrstan tanc-majstor, postao je miljenik brojnih Beograđana. Od zarađenog novca prvo je kupio bicikl, i to pravi, trkački, kojom je Jugoslaviju obišao uzduž i popreko. Bio je veliki prijatelj sa, tada najboljim jugoslovenskim biciklistom Augustom Prosinekom, pa je njihovo drugarstvo bilo uzor ostalim sportistima.
Iako je sport voleo više od škole, sa uspehom ju je završio. Rođen 1914. godine, nije ni zapamtio austrougarsku okupaciju. Završetak Prvog svetskog rata, kad se kao dečačić igrao klisa i maške sa drugovima iz komšiluka, poklapa se sa njegovom snažnom željom da, makar na biciklu komšija Tomovića, nauči da vozi “čudo na dva točka” koji se pokreće pedalama. Kad su mu oni pomogli da nauči da vozi, bicikl je jednostavno postao – Stojanova opsesija.
Kao mladić, Stojan nije bio vrhunski sportista. Bio je lepotan, sportski građen, ljubimac lepšeg pola, izvrstan tanc-majstor, pomoćnik učitelja plesa za tango, valcer, fokstrot i druge igre. Učestvovao je na mnogim ondšnjim trkama “Kroz Srbiju” i uvek bio poslednji. Kad bi ga pitali: zašto se ne potrudi da mu rezultat bude bolji, uvek je odgovarao da zna “kako ima boljih od njega i da ne može biti prvi”. “Čemu onda suvišni napori”, pitao bi”?
I kao “večito poslednji, što je namerno činio, uvek je dobijao nagrade. Učestvovao je na Međunarodnoj trci “Tour de France” i na, zbog prisustva Adolfa Hitlera, čuvenoj Olimpijadi u Berlinu 1936. godine. Sa Deletom Nišavičem nosio je olimpijsku baklju na biciklu sve do Berlina. Hroničari grada zabeležili su da vrhunskih rezultata nije bilo, jer su se obojica držala olimpijskog gesla “važno je učestvovati”. Na prijemu svih učesnika Olimpijade u Berlinu, koji su organizovali Hitlerov zamenik Gering i nacista Gebels, Stojan je iskoristio priliku da od Gebelsa i Geringa dobije njihove fotografije sa autogramima. Po povratku, Beograđani su priredili veličanstveni doček na{im biciklistima, a na Trgu kraj spomenika u Kraljevu okupili su se brojni meštani da pozdrave Stojana i Deletu.
Za biciklizam je Stojan imao vremena, ali ne toliko da se u potpunosti posveti treninzima koje ovaj sport iziskuje. Vesela priroda, govorio je, nagovestila mu je da će – ako na trkama uvek biti poslednji, takođe žnjeti uspehe.
Jedna od velikih trka 1937. godine krenula je iz Beograda, preko Šapca i Zvornika vodila je kroz Bosnu, zatim u Srbiju preko Šargana, a jedna od etapa prolazila je kroz Stoajnovo rodno Kraljevo. Stojan je bio stalno u pioslednjem delu velikog karavana, a žeqa mu je bila da se, bar pred svojim sugra|anima, pokaže kao as na drumovima. Zbog učešća na Olimpijadi u Berlinu, do toga mu je bilo posebno stalo. Kroz cilj u Kraljevu nije prošao prvi, ali je bio u vodećoj grupi, pa je pobrao aplauze, a prijateqi, poznanici i građani nosili su ga na ramenima. Dalje, ka Kosovskoj Mitrovici – nije ga bilo u karavanu. Zli glasovi pričali su kako se sakrio u kukuruze pored Ibra, tu odspavao jednu partiju i tek kad je čitav karavan prošao, krenuo za njim. Stigao je, naravno, poslednji na cilj, a u hotelu gde su odseli biciklisti, onako znojav, skočio je na sto i zaigrao kazačok, što je izazvalo oduševljenje među prisutnima. “Večito poslednji”, kako su ga novinari prozvali, Stojan je poslednji stigao na cilj i u Skoplje. Tu mu je, sad već kao atrakciji, sledila posebna nagrada – torta na nekoliko spratova. Nije bilo, kažu, nijednog novinarskog izveštaja u zemlji da u njemu nije pomenuto ime Stojana Stojića. Isto se dešavalo i na trkama van zemqe. Sve uspomene: domaće, iz Pariza, sa Olimpijade u Berlinu – Stojan je čuvao kao relikvije: brojne značke, priznanja, zastavice, isečke iz domaće i strane štampe. Ako vredi pomenuti, uspeo je da ostane izvan krugova onih koji su pokušavali da ga “uvuku” u svet komunizma.
Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu. U svoju poslednju posetu Kraqevu i na, kako će se ispostaviti, svoje poslednje putovanje, krenuo je u oktobru 1941. godine, kada je grad doživljavao najteže dane rata i blokadu. Jedne večeri pojavio se u kući svoje sestre Mice. Kraljevo je već bilo pod opsadom kada su počele racije, hapšenja i streljawa meštana.
Stojan je izbegao prvu raciju Nemaca, dok je bio u kući svojih rođaka. Onda je preskočio ogradu dvorišta i obreo se kod najmlađe sestre Slavke u susednoj ulici. Njegova sudbina bila je da ga, u današnjoj Jug Bogdanovoj ulici uhvati patrola feldžandarmerije. Kad su ga Nemci priveli, pokušao je da se izvuče od hapšenja svojim tečnim nemačkim jezikom, setio se i slika Gebelsa i Geringa i pokazao ih je u svom albumu članovima patrole. Nemci su to, kažu, samo pogedali i bacili… Odveli su ga, sa ostalim komšijama i sugrađanima u lager Fabrike vagona. Sa njima je podelio sudbinu.
Streljan je 14. oktobra 1941. godine i sahranjen u masovnoj grobnici ispod Grdičke kose u sadašnjem Spomen-parku. Imao je samo 27 godina… Premalo za kraj, a dovoljno za istoriju.
Izvor: “Staro Kraljevo”, Dragoljub Obradović Kondis
