INFORMER

6. februar 2017.

Osmeh se vratio na njeno izmučeno lice i sada već  malo prkosno gleda ka meni kao da kaže: ”Nisam ja kao drugi, ja još mogu na ,,svesku” da kupujem!”, a onda se setila: ,,Zamalo da zaboravim Informer, nacrnili bi me kod kuće da nisam donela, jer svi čitamo!”

Naš grad nema zatvoren bazen, pa deca treniraju u obližnjem Kruševcu, oko 60 kilometara udaljenom, za neupućene. Ustaje se jako rano, putuje se dugo, ali deca se već snađu.

Ispraćam svoje dete, autobus kreće i ja nastavljam nedeljnu rutinu, svraćam u lokalnu prodavnicu. Na podu kartoni, grejanje ne radi, prodavačica nosi rukavice i kapu. Gazdi je skupo da plaća grejanje, a radne snage ima, može da bira. Ispred mene je gospođa od pedesetak godina, grčevito stiska torbu i unezvereno se okreće oko sebe. Sumnjičavo me zagleda.

,,Jeste li vi novi?”, pita prodavačicu, koja potvrdno klima glavom.

Gospođa opet upućuje pogled ka meni i jedva čujno kaže:

,,Sveska.”

Neprijatna tišina koja seče vazduh zameni svu hladnoću. Crvena, već pohabana sveska izroni na videlo i sve se pokrenulo.

,,Dajte mi”, sada već razdragano reče žena, ,,kore za gibanicu, dva hleba, jogurt…i jaja, naravno, pa kako bez jaja gibanicu?”

Osmeh se vratio na njeno izmučeno lice i sada već  malo prkosno gleda ka meni kao da kaže:

”Nisam ja kao drugi, ja još mogu na ,,svesku” da kupujem!”

Krenula je ka vratima, a onda se naglo okrenula.

,,Zamalo da zaboravim Informer, nacrnili bi me kod kuće da nisam donela, jer svi čitamo!”

,,Nemamo, on se prvi rasproda!”, odgovara prodavačica i pokazuje rukom na trafiku, predusretljivo joj predlažući da proba tamo.

,,Ali tamo nema sveske!”, zvuči kao vapaj ono što izgovara žena u ulozi kupca.

Laku ti noć, Srbijo!

                                                Milenko Đurić