POROKE MI NE DIRAJ

piše Rade Velizarov Erac

Čašu sa vinom volim kad je visoka, a tanka; nijednu popio nisam, a da se nešto pametno iz nje nije izrodilo… a najgori su, čini mi se, oni koji ceo život piju samo jogurt

Slušaj, Radovane… Čini mi se da ti ovo nisam pričao… Ako jesam, reci, da ne budem dosadan… Godine su me pritisle, pa slabije pamtim… Ali, nećeš ti mene razumeti… Duga je to priča, a ne znam ni odakle da počnem.

Pitaš jesam li ih voleo… Jesam… Kako da nisam. Neće to uvek u životu da ti se dogodi, ali, ako se dogodi, gledaj da budeš čovek. Žene su ti Božja bića… ‘ebeš život u kome se ništa nije dogodilo.

Javili su, eto juče… Gledao sam, svojim očima, na televiziji… Neki čiča je doživeo sto dve godine… Još, kažu, vitalan: čuvao ovce ceo život, jeo zdravu hranu, živeo na čistom vazduhu… Negde, u nekoj planini… Pio, kaže, surutku… Ej, bre, pa ceo život, može da mu stane u moj jedan dan… A nikad se nije okrenuo za nekim utegnutim ženskim stvorom…

Pitaš, koliko sam ih imao… Ne meri se to, moj Radovane, brojem… Samo budale „recke“ udaraju… Neke sam voleo zbog pokreta očiju, neke zato što su svakog dana bile drugačije… Ako nekog voliš, a ne znaš zašto, to ti je, Radovane, valjda – ljubav.

Kad podvučeš crtu ispod života, razumećeš. Samo će da ti se kaže…

Pitao sam popa Milenka, da l’ je grehota… Reče mi onako, da niko ne čuje: „Nije grehota Radovane, to ti je, rode moj, divota“.

Doduše, bio je popio neku, pa i zapevao za stolom… Živ čovek… Tamo pod hrastom, o litijama…

Meni, svakako, bi lakše.

I da znaš, lako bih se odrekao svih svojih vrlina. Poroke mi ne diraj… Jer, u porocima je slast života. Vrline ti priznaju, onda kada ti priznanje ništa ne znači. Poroci su smisao života.

Godine su me već pritisle, a najbolje je kad čovek umre mlad… Makar te pamte kao dasu.

Pitaš da li se bojim Božjeg suda…. Ne znam šta da ti kažem… Ima neka sila koja nama upravlja… Pričao sam ti već… Jednom sam se provukao ispod moštiju u crkvi na Baš čaršiji… Nikada nisam imao veću tremu… Rekoše mi da tu ne mogu proći oni koji su grešili… Ja jesam, ali mi Bog oprašta… Jer, dobar sam čovek… Dobar, samo malo nevaljao.

Prošao sam ispod kovčega, bez problema, kao divlji vepar kroz vrzinu… A bojao sam se… Nije da nisam…

Čašu sa vinom volim kad je visoka, a tanka… Nijednu popio nisam, a da se nešto pametno iz nje nije izrodilo. Onaj osećaj, kada je lagano podižeš iznad stola, držiš je u vazduhu, uživaš u boji, mirisu, možda najmanje u ukusu… Poenta je u čaši… Čak je i vino nebitno. To je, valjda, kao plovak kod ribolovca. Njih mogu da razumem… Ceo dan odvoje i gledaju u samo jednu tačku – plovak koji pliva na vodenoj površini… Sve drugo, ne postoji. To je, valjda, suština.

Čaša vina u kasne sate, to je onaj „plovak“ u kome se gubi misao i pogled.

I da znaš, Radovane, vino ti je, moj sokole, carsko piće… ‘Ej bre… grožđe se golim i bosim, devojačkim nogama gnječi, sa zadignutom suknjom, visoko iznad kolena…

A, najgori su, moj Radovane, oni koji ceo život piju samo jogurt.