piše Danilo Spasojević
Između Kuste i Koste raširio se Mlečni put, prostor na kome su prikazane poruke od Biblije, preko srednjovekovne tradicije, do Silvane Armenulić i Ace Lukasa; to je jedna moguća stvarnost, ovde na Zemlji, i tamo – na Mlečnom putu
Emir Kusturica je znalac. On je odavno utvrdio teorijske prostore režije. Oni mu od početka nisu dovoljni. Zato ih preskače. Traži se u simbolima. I uspešno svlači sa vrhova vidika poruke bivstvovanja, slaže ih u delove, boji sasvim jednostavno i zahteva strpljenje za sliku koja na završetku filma očekuje radoznale konzumente.
Moja žena i ja smo film gledali odvojeno. Posle filma me je pitala kako mi se dopao. Pošto nisam u trenutku mogao da iskažem šta mi je bilo u mislima, pokušao sam da iskoristim pisanje kao posrednika. Zato što moja žena zaslužuje da zna i više od onoga što mogu da kažem. Otuda ovaj kratak osvrt na filmski poduhvat kakav jedino slovenski mislilac ume da uzdigne.
Rat i „mir“
Mlečni put je divna sintagma koju je autor svukao iz kosmosa i razlio po kamenitom ambijentu srpskog govornog područja. Mlečni put je za njega putanja koju na svom magarcu svakodnevno prelazi glavni junak, u kanisterima transportujući mleko kroz kišu metaka, do svojih sunarodnika koji ratuju. On jedini to može jer „neće ga metak“, iako oko njega sve pršti od ljudske surovosti i efekata savremenog naoružanja. Jednom mu snajperista metkom otkine uvo, ali ga on smireno i nepodnošljivo obično odnosi svojoj muzi, a ona iglom i koncem iznad bunara uvo prišiva, zubima pregrize konac i životno jednostavno mu kaže da se umije.
Kosta, tako se glavni junak zove, neprestano ulazi u svoje selo na magarcu. Valja se setiti hrišćanske simbolike. Hrist je na magarcu ušao u Jerusalim. Da li je savremeni životni prostor ovoga naroda novi Jerusalim? Da li mi, prezauzeti materijalnim stremljenjima, primećujemo da živimo između rešetaka, duhovno i fizički stradajući?
Pored magarca, najbolji prijatelj mu je soko. On jedini ostaje s njim do kraja filma. On mu je „pobro“. Zahvaljujući njemu mnogo puta u filmu imate svet posmatran sa visine, a to omogućava širu sliku, distancu za misaoni horizont i zamajac za postizanje dinamike u smenjivanju kadrova.
U ratu su neizbežni trgovci ljudima, profiteri, saradnici neprijatelja i konstruisani heroji. Kusturica im daje prostor za igru, oni upravljaju egzistencijom drugih ljudi, za njih se rat nikada ne završava. Kostin nesuđeni šurak, noć uoči svoje ženidbe lepom Italijankom i Kostine ženidbe njegovom sestrom, pravi urnebesno veselje, sa muzikom, šampanjcem i vatrometom, animalno postaje dominantno. On svoju nagost pokriva zastavom SFRJ, zemlje koja se u tek završenom ratu raspala, a onda u jednoj sceni umotan u zastavu ima odnos sa lepojkom koju je zgrabio iz mase. Toliko o uzvišenosti „velikih ratnika“ i pozadini vidljivih sukoba.
Nije slučajno ni što likove neprestano povređuje grandiozni austrougarski sat, koji ih krvavo ujeda za ruke i ugrožava im postojanje. Mehanizam toga sata je metafora za one koji nam kroje stvarnost. Oni nikada nisu prestali da nam mere vreme i da se zanimaju za krv i zglobove naivnih i nepažljivih.
Naivni i nepažljivi slave završetak rata, a pravo stradnje u stvari tek počinje nakon zvaničnog oružanog sukoba. Crne trojke su stigle uz pomoć domaćeg saradnika i pred njima spasa nema. Ako u ratu i može biti preživelih, pred specijalnim posleratnim odredima spas je iluzija. Zato reditelj vodi svoje likove kroz zemaljski pakao, bukvalno kroz vatru i vodu, u provalije, posred barskog šiblja, preko najviših planinskih vrhova, sakriva ih u stabla, u krošnje, u minska polja, ali – izbavljenja nema. Gonioci su uporni, tehnološki superiorni, fizički i mentalno odlično spremni. Od spuštanja iz helikoptera do izvršenja zadatka oni su nezaustavljivi. U mirnodopskim uslovima Kusturica bespoštedno iscrtava vreme u kojem se nalazimo.
Ljudi kao zveri i životinje kao govornici
Životinje u filmu imaju ulogu govornika kojima je uskraćena sfera govora. Sa tim izazovom se autor nosi na lucidan način. Već u uvodnim sekvencama brđani kolju svinju. Onda se naivne bele guske kupaju u kadi sa svinjskom krvlju. Belina nevinosti se uranja u crvenu boju stradanja. Potom rojevi muva napadaju guske jer ih je privukla krv na njihovom perju. Bespomoćne guske se batrgaju braneći se od nezaustavljivih insekata. Životinjski lanac je najava ljudskog lanca koji sledi. Ponavlja se priča, sa razvijenijom fabulom i sa ljudskim likovima, ali je suština ista.
Magarac mnogo puta izvlači iz neprilika svoga gospodara, ali sam ne može da se izbavi od metaka ljudskih goniča.
Soko u našoj kulturi ima počasno mesto. Retko ćete čitati epsku poeziju u kojoj veliki junak nema sokola. On predstavlja gospodstvo, starešinstvo i viteštvo. Za Kostu je on pobratim, prisutan i dok se razvija ljubav gospodara prema gospi, i kada gospodaru to jest pobratimu treba spasti život. Epska slika Marka Kraljevića koji se rve sa snažnijim od sebe i pobeđuje uz pomoć vile, kod Kusturice je modifiovana uz pomoć sokola. U odlučujućem trenutku, kada su u borbi prsa u prsa protivnici već iscrpljeni, soko pomaže tako što iskopa oko neprijatelju. Ne bi trebalo zaboraviti tradicijski izraz „oko sokolovo“, koji u pomenutoj situaciji dobija pomalo morbidan značenjski obrt.
Dosta pažnje autor u fabuli poklanja zmiji. Uopšteno shvaćena kao čovekov prirodni neprijatelj i krivac za izbacivanje iz raja, o čemu jedan od likova naivno govori, zmija za Kusturicu znači suprotno. Prvo se podseća na Hristove reči da treba biti „mudar kao zmija i bezazlen kao golub“, a zatim zmija jednom spasava život Kosti i pokušava da spase život njegovoj saputnici. Životinje su ljudima prijatelji, čak i one najopasnije, a ljudi su životinjama neprijatelji, baš kao i ljudima. Zašto je inače stradao magarac.
Na kraju iscrpljujućeg bekstva, kada Kosta zbog povrede ne može da trči, maestro Kusturica zaljubljeni par skriva među ovce. Krijući se u sredini stada, oni čekaju goniče koji im se približavaju. Hristos je rođen među ovcama i jaganjcima i zato ove životinje predstavljaju simbol dobra i pitomosti. Posle svih skrovišta koja su razotkrivena, ostalo je još skrovište bele vunene nevinosti. Junakinja strada u takvom okruženju, što naglašava njenu čisotu i pravednost. U stadu se traži slamka spasa i prostodušno stado prihvata one koji su progonjeni i strada zajedno sa pravednima.
Posle svih nevolja, ispunjavajući iscrpljujući zadatak, noseći kamenje na leđima, junak se u prolazu pozdravlja sa ogromnim crnim medvedom i hrani ga. Medved je simbol snage, a Kosta tu snagu hrani kao mladunče, iz svojih usta.
Insistiranjem na životinjskoj simbolici i građenjem priče na elemetima tradicijskog i religijskog poimanja životinjskog sveta, i prirode uopšte, Kusturica nudi univerzalni jezik za razumevanje ukupnih egzistencijskih odnosa, koji traju u vremenu i nadilaze civilizacijske lomove i padove.
Ljubav
Ovo je ljubavna poema, priča o ljubavi jednog čoveka, i priča o ljubavi dvoje ljudi, i o ljubavnom trouglu, i o ljubavnom četvorouglu, i o plotskoj ljubavi, i o platonskoj ljubavi, i o zemaljskoj ljubavi, i o večnoj ljubavi.
Izabravši Moniku Beluči (Nevesta) i Slobodu Mićalović (Milena) za ženske uloge, reditelj Kusturica je dobrim delom već definisao pojam ženske lepote i pribavio glavnom glumcu Kusturici privilegiju da dočara magiju življenja između takve dve žene.
Pokazano je više manifestacija ljubavi, od toga da je neko čoveku drag, kao Milena, do strasti, prožimanja i zajedničkog žrtvovanja, kao sa Nevestom. Za ljubav se daje krv, ona isijava smisao, zbog nje srce igra kao Maradona. Ljubav je odgovor na stradanje i besmisao. Ona vuče i tera na borbu, izmiče, sustiže i opstaje.
Muško-ženski odnos je nijansiran i stupnjevito građen. Najpre je muškarac kukavica i begunac na magarcu, dok za njim juri raskošna žena sa kantom mleka u naručju, mleko je zapljuskuje, prska, čime se ističe njena putenost, životnost, plodnost. Onda se distanca topi, razgovaraju pogledima, imaju prvi kontakt u njegovoj sobi. Prvi put se ostvaruju kao ljubavnici nad vodom, koja predstavlja prolaznost. Tada se ruše zidovi i pada krov i nestaju granice. Vole se u vodi, dok oko njih plivaju bundeve.
Ljubav pokazuju u krošnji drveta, na liniji vodopada, na svakom koraku pri bežanju. Ljubav je tako bežanje od nepovoljnih okolnosti. Na kraju Nevesta strada i ljubav ostaje nezaokružena u zemaljskim prilikama. Ali ipak prelazi u drugi oblik i služi za konkretizaciju raja u kojem junaka čeka mrtva draga, što je poznat motiv u romantičarskoj književnosti.
Monah i zadužbinar
Posle mnogih fantastičnih savladavanja prepreka, prožetih elementima humora i nadrealnim ishodima, glavne junake sustiže tragični završetak. Videvši kako voljena žena strada, Kosta skačući na jednoj nozi kreće prema minskom polju da presudi sebi. Tu ga zaustavlja stariji čobanin, obara ga na tle i govori mu da ne može tako. To bi bio suviše lak i nečovečan izlaz. Postavlja mu pitanje ko će se sećati one žene ako on tako postupi. Tu se krije ključ za razumevanje Kusturičinog filozofskog koncepta.
Zašto baš čobanin razrešava misaono čvorište dela. Zato što je on malo pre toga pomogao ovci da se ojagnji, radujući se zagazio u vodu da opere jagnje, on je na svojim rukama držao novi život, on je taj koji neposredno oseća prirodne zakone i smenljivost života i smrti. Dok se dešava potpuna katastrofa u minskom polju, jedno jagnje instiktivno sisa ovcu koja izdiše u ranama. To je trijumf života, koji mora da se samoodržava. To je iskonska logika živog sveta.
Čovek je otuđen od svoje iskonske prirode, učenost i razum mu nameću drukčije aršine, zato čoobanin koji živi u dodiru sa prirodom i koji nije izvitoperio svoju bit deluje racionalno.
Deceniju i po posle toga Kosta je monah, na monaškoj kapi mu je krst, hrani životinje i odlazi nekuda. Sada ima svoj novi mlečni put. To je kameni put. Na leđima iz sela nosi pune torbe kamenja i penje se vrletima, kuda je nekada prolazio sa Nevestom. Uz mnogo muke i napora stiže do nekadašnjeg minskog polja i tu istresa kamenje. Slaže kamen po kamen, birajući im pravo mesto. Onda se kamera uzdiže u sokolovu perspektivu i sagledava se zadužbina monahova. Godinama dovlači kamenje i sklapa delove mozaika, koji se otkriva kao njegov uzvišeni cilj u krševitom bespuću. Čovek se ne sme predati ni žuriti sa zemaljskog sveta, čak i onda kada mu se u priviđenju pojavi ljubav, jer i ona ga podseća na svačiju svrhu i meru, a da se tek potom otvara svet večnosti. Svoj teret mora nositi, i onaj duševni, koji ga proganja, i onaj fizički, koji mu mrvi telo i zadaje muke.
Životu treba dati smisao, to Kusturica kazuje na kraju, u ogoljenom prostoru, lišenom urbane vreve, od koje se ne čuju sopstvene misli.
Po izlasku iz sale
Film je podsetnik za ljude koji nemaju vremena da zastanu i pogledaju sa kim žive. Često ne stignu da sagledaju žrtvu svoga saputnika. Rutinski doživljavaju stvari i ponekad nisu svesni da ljubav povezuje razbacane delove stvarnosti u smisaonu celinu. Životu treba smisao.
Ja sam prekoreo sebe što često zaboravim kako me „povređenog i uganutog“ na leđima do sledećeg odredišta mnogo puta ponese jedna čarobna žena. Često joj ostanem dužan pravih reči, valjda ću se sad malo iskupiti.
Između Kuste i Koste raširio se Mlečni put. To je prostor na kome su prikazane misli i poruke od Biblije, preko srednjovekovne tradicije, do Silvane Armenulić i Ace Lukasa. To je jedna moguća stvarnost, ovde na Zemlji, i tamo, u vasioni, na Mlečnom putu.
foto: print screen youtube
