16. mart 2017.
Sa čim se susretne običan građanin kad mu zatrebaju usluge javnog beležnika, a ispostavi se da je notar na bolovanju i da su njegove saradnice bez dovoljno znanja i obučenosti?
Overa potpisa, rukopisa i prepisa prešla je odnedavno u nadležnost javnih beležnika, a tamo gde njih još nema taj posao će i dalje obavljati sudovi i opštinske uprave. U Kraljevu ima dva beležnika, pa oni i njihovi saradnici sve to overavaju meštanima sa ovog područje, znači i iz udaljenih sela, recimo, sa visoravni Rudno, koja je stotinu kilometara od beležničkih kancelarija.
I, u slučaju mog iskustva u kancelariji kraljevačkog beležnika Miroljuba Stanisavljevića trebalo bi meštaninu sa pomenutog Rudna najmanje dva dana da bi obavio posao, recimo, obične overe prepisa dokumenta. To, pod uslovom da putuje automobilom, jer autobus tamo dolazi svaki drugi dan.
Nisam u tu beležničku kancelariju otišao zarad novinarskog posla već overe prepisa, tačnije fotokopije tapije stana radi upisa u katastar pomenute nekretnine. I, prvog dana overe ovog dokumenta sve je, u pomenutoj kancelariji, naizgled, proteklo stručno i brzo. Nije ni skuplje od iznosa koji je za prepis nekada trebalo izdvojiti u pisarnici Gradske uprave – 360 dinara. Ali, pri predaji overenog prepisa službenik u katastru Gradske uprave utvrđuju da prepis nije valjan. Jer, u pomenutoj beležničkoj kancelariji nije fotokopiran sudski pečat na drugoj strani tapije. Povratak istog dana u beležničku kancelariju bio je izlišan, procenjujem da bi, dok se ova popravka obavi, isteklo radno vreme u odeljenju katastra. Zato se sutradan mora poraniti, pa opet u beležničku kancelariju. Tamo nas dočekuje službenica, verujem pomoćnica beležnika. Na zahtev da se propušteno popravi, ona uvidom u dokument najpre utvruđuje da tapija nije originalna, o čemu prethodno nije bilo ni pomena:
– Kako nije, pogledajte sudsku overu još iz 1996. godine – kažem, sasvim uljudno, bez povišenog glasa.
Ali, u pomoć pomoćnici priskače njena koleginica, drugim ,,pravnim“ savetom.
– Ne možemo mi da overavamo sudski pečat. – tvrdi energično i povišenim tonom.
– Nisam došao da se svađam, želim samo da ovo ispravite i ne tražim overu sudskog pečata kako vi kažete nego kopije dokumenta koji istina sadrži i taj pečat. Tražim, dakle, samo vašu potvrdu da je prepis veran originalu – objašnjavam, na šta će me prva pomoćnica upozoriti pokazujući prstom u kameru:
– Ne vredi vam, ako i imate nameru da se svađate, jer se ovde sve snima, pa je moguća i brza intervencija nadležnih na nečije agresivno ponašanje.
– Dobro. Mogu li dobiti broj službenog telefona beležnika? – pitam i dalje ne pokazujući nervozu.
Dobijam objašnjenje da broj njegovog telefona ne daju, a da je beležnik na bolovanju, da je slomio nogu i da će na poslu biti tek za dve nedelje. I na to još saradnica beležnika dodaje:
– Samo da vam kažem, fotokopija sa pečatom je druga strana, a to košta 720 umesto 360 dinara. Izađite u hodnik pa tamo sačekajte…
Istina, posle par minuta iz hodnika me pozivaju da uđem u kancelariju. Ulazim polako i tiho, dabome, pod utiskom upozorenja da se sve snima…Vidim da se i moj dokument ponovo snima na štampaču i pečatom overava, pa nudim da, kako mi je umapred rečeno, dodatno platim.
– Ne treba ništa. Doviđenja – kaže mi saradnica beležnika. Ohrabren pred odlazak, ipak, najavljujem da ću se, zbog neznanja i neprimerenog ponašanja prema strankama, žaliti beležniku.
Ali, tu nije kraj moje nevolje. Na pečatu beležničke kancelarije, utisnutom na mojoj tapiji stoji:
,,Za javnog beležnika Miroljuba Stanisavljevića, javno beležnički zamenik Vesna Vojinović“. Koleginica ga, dakle, zamenjuje, iako nedaleko odatle ima svoju kancelariju. To možda i nije sporno, ali ovaj prepis nije potisala Vesna Vojinović, nego pomenuta pomoćnica beležnika. Primećuje to najpre revnosni službenik opštinske uprave na šta mi i pomisao teško pada da se opet vraćam, tamo, u beležnički kancelariju, tamo pod kamere i bez dovoljno pravničkog znanja za stručnu raspravu sa beležničkim saradnicima. Zato, nudim službeniku orginal tapije, odričem se u ovoj nevolji i tapije i kopije…
Nije za utehu, ali pomišljam: dobro sam, ipak, prošao, naročito pri pomisli koliko bi tek vremena i nevolja u sudaru sa pravnim tumačenjima i ponašenjem beležničkih saradnika imao neki meštanin sa Rudna…A, navire mi i prisećanje, kako je to, brzo i bez greške, koliko do juče, radila službenica Milja na šalteru Gradske uprave, kao i njene kolege tu i u mesnim kancelarijama. I to, za iste pare, a prema skupštinskoj odluci, bez nervoze i besplatno za prepise dokumenata deci za upis u školu, budućim vojnicima, socijalno ugroženim građanima…
autor: M. Dugalić
izvor: “Politika onilne” (http://www.politika.rs/scc/clanak/376263/Poucna-notarska-overa)
