piše Snežana Medić, London
Kad kratak susret sa istorijom potvrdi da se vrednosti ljudi ogledaju u stvarima koje su za života stvorili, a ne u onima koje su tokom života sakupili ili prigrabili
Pokušavajući da na početku svog života u Engleskoj naučim što više engleskih reči i da obogatim svoj rečnik, čitala sam romane Džejn Ostin. Tek tada, jer – nisam studirala književnost, a romani Džejn Ostin nisu bili deo srednjoškolske literature.
Kako sam sa ponosom čitala njene romane putujući podzemnom železnicom na posao, tako su mi se i putnici istog – podsmevali. Najgori je bio moj tadašnji momak Endrju, koji mi je preporučivao druge pisce, govoreći da je “Džejn Ostin. za usedelice i tupane”. Ubedili su me, pa ni danas ne znam, ali – da li zbog mladosti, ludosti ili gluposti, nikada više na Džejn Ostin nisam ni pomislila.
Dok sam danas šetala kroz Vinčester na zidu jedne kuće spazih tablu sa natpisom: “Ovde je kratko vreme živela i umrla Džejn Ostin”.
Uđoh u Vinčester katerdalu i zapazih da je Džejn ovde i sahranjena, među velikanima istorije ovog ostrva.
Čime je ona zadužila englesku literaturu, ali i svetsku? Jesu li to univerzalne teme, koje je obrađivala u svojim romanima: ljubav, novac, moć, status?.Mislim da nije to u pitanju, jer se njeni likovi sukobljavaju u pronalaženju sreće. Aristotel je tvrdio da se istinska sreća može naći samo u ljubavi prema Bogu, a Džejn Ostin je sreću u svojim delima tražila u ljubavi prema ljudskom biću. kao produžetku ljubavi prema Bogu.
Još jedan razlog njene popularnosti je nostalgija koju je gajila prema viteštvu i dostojanstvu prošlog doba. Veoma obrazovana i gorda, pisala je o položaju žena u viktorijanskimm vremenima. Duhovito, precizno, možda ponekad i otegnuto, ali – njeni romani su bili sociološki presek vremena u kojem je živela.
A živela je veoma kratko, umrla je u svojoj četrdeset prvoj godini. Za vreme svog kratkog života zaslužila je da je sahrane u aleji čuvene Vinčester katedrale koja potiče iz 1093. godine. Ratovi, politike, literature i teme se svakodnevno menjaju. Moj današnji susret sa istorijom potvrdio mi je da prave vrednosti ostaju, jer se čovekova vrednost ogleda u stvarima koje je stvorio, ne u onima koje je sakupio.
