7. maj 2017.
Na njih svi treba da se ugledamo: stanarima kraljevačke Kule 3 mnogi zavide na uređenom i održavanom parku ispred zgrade, sređenoj unutrašnjosti objekta i, uopšte – na zajedničkom trudu da stvore što bolje uslove za život
Po prilazu Kuli 3, koja na adresi Vojvode Putnika 15 u Kraljevu ima 71 stan na 14 spratova, jasno vam je da ste ispred objekta u čije održavanje stanari ulažu mnogo vremena i još više ljubavi: zeleni se trava u parku, na klupama ljudi odmaraju, tu su i dve lepe ručno pravljene ljuljaške, metalni držač-parking za bicikle, a u njegovoj neposrednoj blizini rampa, kako bi i osobe sa invaliditetom mogle sa trotoara ispred zgrade da se spuste za nivo jednog stepenika kako bi sišli u park.
Na ulazu u zgradu interfon, uređen hodnik, a sa desne strane ulaza deo preuređen u malu kancelariju skupštine stanara. Tu su smešteni video nadzor (kojim su pokriveni ulaz u zgradu, ulazni hol zgrade i liftovi), štampač i kompjuter preko koga elektronski plaćaju sve račune.
U ulaznom delu su i novi, lepi poštanski sandučić, tabla sa spiskom stanara, oglasna tabla i sanduče za sugestije i primedbe skupštini stanara. Na svakom spratu nalaze se aparati za gašenje požara, a na vratima lifta (obarade) na svakom spratu su, pored imena vlasnika stanova odštampani planovi za evakuaciju i važniji telefoni. Imaju stanari Kule 3 i prostoriju za svoju čistačicu i vrednog domara koji je angažovan 50 sati nedeljno. Imaju i sedmočlani Odbor skupštine stanara, na čijem je čelu Dobrosav Mitrović, Statut kojim se u radu rukovode.
Mudar čovek, kažu, stvara više šansi, nego što ih nađe. Ako je suditi po ovoj izreci, neki mudri stanari Kule 3 stvorili su šansu od onoga što su drugi videli kao problem. Oni na vrhu svog solitera imaju dve bazne stanice mobilne telefonije od čega ostvaruju prihod.
– Prethodnom rukovodstvu smo zahvalni što je imalo sluha za to nakon podrobnih analiza da takvi uređaji ne štete našem zdravlju. Osim tih prihoda izdajemo i lokal u kojem je nekad bilo smetlište. Mogli smo da odlučimo da taj novac delimo mesečno, što bi bilo oko 2.000 dinara po stanu, ali mi smo taj novac usmerili da uredimo svoj životni prostor – kaže predsednik skupštine stanara.
Do sada je, kako procenjuju, u uređenje parka uloženo oko pola miliona dinara. Samo živa ograda, ne računajući uloženi rad stanara u iskopavanje kanala i sadnju biljke koštala je oko 30.000 dinara. 
Stalno se suočavaju sa krađom sadnica, ali – ne posustaju, kad lopovi odnesu, oni zasade nove sadnice.
U nedostatku boljeg rešenja pokušavaju da sve zaštite i žutom trakom. Park sami održavaju i za to imaju sav neophodan alat, a zalivanje travnjaka i žive ograde imaju pumpu, tj. cev sa tehničkom vodom.
Ovo je drugi mandat aktuelnog rukovodstva koje radi od 2012. godine. Za to vreme sredili su i par ravih krovova, odradili hidroizolaciju, žele da urade i potpunu rekonstrukciju liftova. Imaju osposobljene hidrante, creva i mlaznice, a sistem je pod stalnim pritiskom, pa tako vode uvek ima i na poslednjem, 14. spratu. Podrum u kojem je ranije bilo vode sređen je okrečen, odrađeni su dezinsekcija i deratizacija, pa sada u podrumskom delu u kojem više nema ni tragova vlage nema ni bubašvaba, a kamoli sitnijih glodara.
Kad je u pitanju zajednička potrošnja električne energije, imaju tri brojila. Za potrošnju pumpe za grejanje u grejnoj sezoni račun bude između 35.000 i 40.000 dinara, koji se plaća sa računa skupštine stanara. Smanjili su potrošnju struje i za stepenišno svetlo, zamenivši ga senzorskim lampama sa štedljivim sijalicama..
U svakom slučaju, time što ne plaćaju zajedničku potrošnju električne energije, rad čistačica, domara, održavanje liftova svaki stan štedi otprilike po 1.000 dinara. Ima u Kraljevu, verovatno i drugih stambenih zgrada koje imaju sopstvene prihode, ali nema ovako svetlih primera da se zajednički novac na pravi način troši. Za svaku pohvalu je i činjenica da svako novorođenče od skupštine stanara dobija po 10.000 dinara, isto toliko porodice dobijaju u slučaju da neko od članova premine. Organizuju u Kuli 3 i novogodišnje paketiće za svu decu mlađu od 10 godina. Da iznenađenje bude veće, bilo je godina kada se Deda Mraz (alpinista odeven u Deda Mraza kojeg je angažovala supština stanara) spuštao sa krova niz fasadu da deci okupljenoj ispred zgrade uruči paketiće, organizovan je vatromet. 
Na kraju prošle godine Deda Mraz je ušao u svaki stan u kojem je bilo dece do 10 godina da im lično uruči paketić.
Ne priključuju se, naravno, svi stanari akcijama, jer je posle posla verovatno lepše odmarati ili odspavati. Nije bilo ni pomoći gradskih institucija, ali je malo čudno što se baš niko od predstavnika vlasti nikada nije interesovao za ovu oazu u srcu grada, da one koji su zalužni što zgrada i prostor oko nje ovako izgledaju – makar pohvali.
Kad sledeći put prođete pored Kule 3 (to je ona preko puta ulaza u staru (internističku) bolnicu u Ulici Vojvode Putnika) možda ćete, inspirisani ovim tekstom, zapaziti taj prostor koji do sada niste primećivali.
Ljudima zaslužnim za sve to biće draže nego da ste ih rečima pohvalili. A kad smo kod reči, sećate li se one lepe narodne izreke da je mnogo lepše i praktičnije da volite ljude: ako ih volite, možete misliti i na nešto drugo, i raditi nešto drugo. A ako druge ne volite, mislićete samo na to. Sreća, pa su junaci ove priče iz ove prve grupe ljudi.
M. M. D.
P.S: Ova priča imaće i nastavak iz kojeg je, nažalost, tako očigledno da uvek postoji jedno „ali“…
. “Ali” se može naslutiti već i iz ovog članka. Mnogi će prvo primetiti da imaju prihod koji ne zavisi od ažurnosti i dobre volje stanara, već od korisnika postavljenih baznih stanica i zakupca poslovnog prostora.
Sledeće je da se skupila kritična masa potrebna za ovaj pozitivan rezultat, ali da postoji i siva zona, u kojoj su oni koji nemaju volje da mu doprinesu. Skoro sigurno da ima i onih koji i otežavaju da se održi ova oaza.
U svemu ovome je najvažnije što su ovakvi primeri tako retki, pa su predmet ovakvih članaka, u stilu “verovali ili ne”. Staranje o svojoj neposrednoj okolini i svojim komšijama bi trebalo da je pravilo, a ne izuzetak. Opšti obrazac ponašanja je takav da i kada pomisliš da bi nešto mogao da učiniš, ima previše toga što te u startu obeshrabri, počevši od onih koji ne znaju gde se baća đubre, preko onih koji bi da prisvoje nešto što im ne pripada, do onih koji prave štetu i bez lične koristi, tek da udovolje svom porivu za destrukcijom.
.
. Ne samo jedno “ali” ima ih malo više. Jedno od tih “ali” su komšije sa psima, čast izuzecima. Imamo komšije sa opasnim psima, koje šetaju bez korpe i bez povodca, tako ulaze u zgradu i u lift, strahujemo za našu decu ! Drugo “ali” su gomile špriceva sa iglama oko zgrade i po parku ispred zgrade, strahujemo za našu decu ! Oba ova “ali” smo prijavili nadležnima, ništa nije preduzeto, a mi i dalje strahujemo za našu decu.