piše Rade Velizarov Erac
Tri meseca pred Njegov rođendan smo vežbali svakog dana pod obalom pored Ibra, nekim crvenim motkama mlatarali; one „najbolje“ bi odabrali da sa motkama mlataraju u Beogradu, na velikom stadionu; ja nisam bio ni za provinciju
Ja sam ti Radovane, totalni antitalenat za „ritmiku“… „Ritmika“ – tako se to, valjda, zove…
Onaj „stiskavac“ sam nekako mogao i da odigram, a da nekoj devojčici ne zgazim na prste… Moravac i Žikino, nikada nisam ni pokušavao… A volim, siroma’, da vidim kad neko baš, ume da igra… Bog mi dao da muziku volim, ali mi je pokidao „vezu“ na relaciji glava – noge… Ne da Bog baš sve… Nešto ti oduzme, a na drugoj strani doda…
Ipak , hvala mu… Više mi je dodao, no što mi je oduzeo…
Kad bi i pokušao da odigram kolo, to bi valjda bilo isto kao kod Ljubiše Samardžića u filmu „Neretva“… Svi na jednu, ja na drugu stranu.. Zato više i ne pokušavam.
Imam i kompleks, taj jedan, jedini… Sve mi se čini da svi gledaju baš u mene i čekaju kad ću da izgubim ritam… A gubim ga sigurno…
Mene bi isterali iz svakog kulturno-umetničkog društva…Totalni laik.. A žao mi jeste… Zato se nisam ni učlanjavao…
Ne volim ti ja te čopore… Ja sam ti, Radovane, vuk samotnjak… Sam za sve ili sam protiv svih…
Mene su i sa sleta isterivali… Tad mi bilo krivo, a sad me baš zabole…
Tri meseca, pred Njegov rođendan smo vežbali, svaki dan… Tamo, pod obalom pored Ibra… Postrojeni po visini, jedan iza drugog… Sa nekim crvenim motkama smo mlatarali… I tako, svaki dan… Sve uz neku muziku… i u ritmu, jedan, dva, tri, četiri,..
One „najbolje“ bi odabrali da sa motkama mlataraju u Beogradu, na velikom stadionu… Ja nisam bio ni za provinciju… Jer, svi sa motkom, na jednu, ja na drugu stranu… To im, valjda, izgledalo ružno, kad se sa strane pogleda… Zato su me i izbacili…
Tad mi bilo krivo, a sad me baš zabole…
foto: print screen youtube
