AFRIKANAC SA KRALJEVOM U SRCU

25. maj 2017.

Boyenza Geoffrey iz Ugande gost je kraljevačke porodice Popović, zna puno o našoj istoriji, Nikoli Tesli, obožava Đokovića i Vidića, oduševljen je rakijom, musakom, burekom i kaže da će, zbog svega toga, morati da dođe ponovo

Ne znam zašto sam uvek verovala da su svi Afrikanci kao oni iz njihove poslovice da je „prijatelj onaj koji poznaje pesmu srca tvog, pa ti je peva i kada je ti zaboraviš“. Nekako, u životu je bilo – baš tako! A sada sam, zahvaljujući porodici Jasne i Zorana Popovića, koji već treću godinu radi u Ugandi, imala priliku da upoznam njihovog gosta iz te daleke zemlje, čije ime na afričkom jeziku znači – „dobar čovek“. Boyenza Geoffrey (zvaćemo ga, kao i većina Evropljana – Džef) ima 37 godina, diplomirani je inženjer geodezije, ali se strukom bavio devet godina, kada je odlučio da se otisne u svet preduzetništva. Danas je uspešan poslovni čovek u gradu Mbarara, ima svoju privatnu kompaniju sa 40-ak zaposlenih, restoran-bar prilagođen potrebama stranaca u koji rado dolaze i Afrikanci i veliki supermarket. Kaže da u Ugandi nema nikoga ko se zove kao on, jer je to retko ime njegov otac čuo dok je bio u Kongu. Kad je bio mlađi Bojenza je želeo da ima ime kao i ostala afrička deca, ali se otac našalio da će ga se zbog toga odreći. Danas je moj sagovornik ponosni nosilac svog imena koje ga odmah izdvaja. Izdvajaju ga i tople, prijateljske oči, pristojnost, ljubaznost, uviđavnost koju ima za sve ljude oko sebe, činjenica da se pre dolaska u Srbiju potpuno posvetio tom putovanju, jer je želeo da zna u kakvu zemlju i grad dolazi.

– Volim da putujem i putujem kad god mogu, ali ni u jednoj zemlji sveta, pre dolaska u Srbiju, nisam doživeo da se ljudi zainteresuju za mene lično, da me pitaju za ono što bih možda i želeo da pričam, ali nisam imao kome. Ovde u Srbiji svi me sa pažnjom slušaju, a ja rado pričam. Moja najuža porodica ima šest članova. Otac je živ, majka je preminula pre tri godine, ja sam jedini sin i najstariji od dece, a imam još četiri sestre. Svi smo fakultetski obrazovani . U Africi deca odlaze od roditelja onda kada mogu da se osamostale, otprilike sa 21,22 godine. Ja sam iz roditeljskog doma izašao kada sam počeo da radim i zarađujem. Imao sam 21 godinu. Kod nas bogati muškarci mogu da imaju više žena koje, obično, žive u različitim mestima. Moj deda je imao samo jednu ženu, moj otac takođe, isto planiram i ja – ne skidajući osmeh sa lica pojašnjava Džef, dok sedimo u stanu Zorana Popovića Popa, na čiji poziv je moj sagovornik i došao u Srbiju.

Budući da u Ugandi radi već treću godinu, Pop je bio čest gost Džefovog restorana, kupovao je u njegovom supermarketu.

– Zahvaljujući Popu upoznao sam i druge Srbe: Milana, Dušana, Ivana, Ognjana, Stefana, Vojkana, Ljubišu. Igramo zajedno fudbal kada god možemo, provodimo i vikende zajedno. Kad me je Pop jednom pozvao da posetim Srbiju. Rekao sam: „Zašto da ne?“ Moj drug Pop divan je čovek i ja sam, zaista poželeo da upoznam zemlju koja ima takve ljude – prepričava Džef, dodajući kako uživa i u divnim odnosima unutar porodice Popović, a Jasnu i Zorana smatra za savršeni bračni par,

Za stanovnike Ugande neophodna je viza za Srbiju i trebalo je proći komplikovanu administrativnu proceduru, pa je Džef u Srbiju došao tri nedelje kasnije nego što je želeo. Čim je stigao, domaćine je iznenadio željom da ode do Spomen parka, gde je želeo da se pokloni senima streljanih u oktobru 1941. godine. Kažu da je pred humkama dugo ćutao, a onda je, više za sebe, postavio pitanje: „Kakav je čovek mogao da bude Hitler u čijoj je glavi nastao fašizam?“

JASNINA KUHINJA, BUREK I MUSAKA

– Srećan sam i zadovoljan što sam uspeo da dođem u Srbiju, u Kraljevo, Popov rodni grad, što sam upoznao dobre ljude. Svi su veoma ljubazni, a ja se prelepo osećam u ovoj divnoj porodici. Ne možete da zamislite kako Popova supruga Jasna priprema odličnu hranu! – kaže Džef, žaleći se jedno što je uživanje u hrani „platio“ sa četiri kilograma viška za desetak dana koliko je u Srbiji.

Na pitanje šta mu se od onoga što je ovde mogao da proba najviše dopada, Džef oduševljeno, tapkajući se po stomaku usklikuje: „Musaka!“, a odmah zatim i: „Burek! Burek sa mesom“: Hvaleći Jasninu kuhinju i nezaboravno uživanje u hrani koje mu je priredila, Džef razdragano kaže kako je i on nečemu naučio Jasnu, a to je da pirinač priprema na način na koji to rade u Ugandi. Zauzvrat, prvi put je probao sutlijaš (sladak pirinač) prosto ne verujući da pirinač koji oni koriste kao neku vrstu hleba može da bude tako ukusan kao poslastica.

U Ugandi, dodaje, nema toliko raznovrsnih jela, kao u Srbiji, nisu tako česta ni porodična okupljanja. Džef je bio oduševljen odlaskom na slavu rođaka njegovih domaćina.

– Ovde ljudi pevaju, plešu, jedinstveni su, razdragani, oseća se duh porodične povezanosti – njegovi su utisci, a domaćini dodaju kako je i Džef goste na slavi toliko oduševio da su im se na kraju svi zahvaljivali što su imali priliku da upoznaju Afrikanca koji tako pleni svojom smirenošću, manirima i ljubavlju prema Srbiji.

Danas je Džef uspešan poslovni čovek, bogat čak i za evropske uslove, a kamoli za afričke. Prisećajući se početka u poslu, on kaže da je mnogo rizikovao onda kada je odlučio da otvori restoran prilagođen ukusima hrane, pića i muzici koju vole ljudi bele kože, a ne Afrikanaca. Danas u restoran dolaze belci, pripadnici brojnih UN i drugih humanitarnih i nevladinih organizacija, zaposleni u stranim kompanijama, ali dolaze i Afrikanci da jedu evropsku hranu, što je dokaz da je vredelo rizikovati. Zoran hvali način pripreme ribe koje u Ugandi ima u izobilju i kaže da su kuvari zaposleni u Džefovoj firmi dobro plaćeni. Kuvar u restoranu, primera radi, ima 800 dolara platu, što je za Ugandu basnoslovna cifra

U Ugandi, saznajem od Džefa, najbogatiji su oni koji imaju puno stoke. Džefov otac ima 30 krava, kokoške, ovce, svinje. Predsednik Ugande Joveri Museveni je, razumljivo, najveći stočar u celoj zemlji, a i Džefov otac takođe pripada takođe bogatijima…Žena predsednika Musevenija gaji cveće i pod staklenicima ima nekoliko hektara zemlje.

Ambasador Kine u Ugandi je Džefov veliki prijatelj… Putovao je moj sagovornik iz Ugande u Kinu, Holandiju, Kanadu, sneg je prvi put video u Londonu i seća se kako je bilo mnogo hladno.

– Znam puno ljudi, ali me niko kao Pop nije pozvao u goste kod sebe. Kada sam išao u Kinu, to je bio biznis, a Pop je rekao – dođi da vidiš lepote moje zemlje! On pazi na mene, ima veliko srce. Nisam stidljiv, ali ne bih imao slobodu nikada da se sam pozovem. Zaista je veoma retko da neko dođe i pozove te da u njegovoj kući ostaneš mesec dana – zahvalan je svojim domaćinima Džef koji planira da u Kraljevo ponovo dođe u decembru da vidi snegom pokrivenu Srbiju, da upozna planinske centre i, možda, oseti čari skijanja. Veruje da više neće biti administrativnih problema kao ovog puta, kada je morao nekoliko puta sa domaćinom da ide u MUP, da dokazuje ko je, šta je, da pojasni da je ovde isključivo iz turističkih pobuda i zbog želje da upozna Srbiju koja će mu, kaže, zauvek ostati u srcu.

RAZLIKUJE NAS SAMO BOJA KOŽE

Ljudi u Srbiji i Ugandi, ističe on, razlikuju se samo po boji kože:

– Mi smo, kao i Srbi srdačni i ljubazni. U Ugandu dolaze ljudi iz Ruande i Tanzanije, jer smo mi mirni i gostoljubivi. Ovi ostali su dobri gosti, ali loši domaćini – smeje se Džef, ističući koliko se ovde oseća slobodno.

Kaže da su u školi (osnovno obrazovanje u državnim školama u Ugandi je besplatno i traje sedam godina, ali bogatija deca idu u privatne škole) i u šestogodišnjoj srednjoj školi prilično učili o Evropi i Srbiji, ali da to nije bilo dovoljno da sazna sve što je želeo o Srbiji. Po dolasku u Kraljevo, tako se podesilo, najpre je imao priliku da uživa u Maturskom plesu i razdraganosti svršenih srednjoškolaca.

– Bila je to divna slika koju ću zauvek pamtiti, dok smo sa posledmjeg sprata hotela „Turist“ posmatrali igru prelepih maturanata na Trgu srpskih ratnika. Impresivan je i čuveni „Milutin“ na tom trgu – spomenik srpskim vojnicima poginulim u ratovima od 1912. do 1918. godine – kaže Džef.

Prezadovoljan je i muzejskom stalnom postavkom u kraljevačkom Narodnom muzeju, naročito delom koji se odnosi na Drugi svetski rat. Ovu ustanovu posetio je sa svojim domaćinima baš u Noći muzeja, kada je priređen program „Dobro veče, profesore Cvijiću“, a za uspomenu su nastale ove divne fotografije.

Domaćini kažu da je Džef, osim što se i pre dolaska o Srbiji i Kraljevu informisao na internetu, pročitao baš sve na izloženim tablama u muzeju i da je oduševljeno rekao koliko je o Srbiji naučio čitajući sve što mu je na izložbi bilo dostupno na engleskom jeziku.

Interesovanje za srpsku istoriju počelo je davno, kao da je slutio da će jednom doći u Srbiju.

– Kada sam imao 21-22 godine puno sam čitao o ratu na Kosovu, pratio sam kako su mediji izveštavali o Slobodanu Miloševiću, o bombardovanju Srbije, puno toga znao sam i o raspadu Jugoslavije. Mediji u Ugandi opširno su se bavili tim temama – priseća se Džef, dodajući kako se u Srbiji uverio da je način na koji se ovde živi zanimljiviji u odnosu na onaj koji žive ljudi u Ugandi. Oduševio se, kaže, kada je video da i u Srbiji ljudi u selima, kao u Ugandi voze traktore i gaje svinje, ovce, krave.

Sa bombonama u rukama pojavio se, na radost dece, kao gost u osnovnoj školi „Dimitrije Tucović“ na času engleskog za učenike drugog razreda, a onda i na časovima u odeljenju učiteljice Snežane Trifunović u koje ide Maša Popović, Jasnina i Zoranova kćerka. Jedan od dečaka sa najboljim znanjem engleskog jezika pitao je Džefa kog poznatog Srbina zna. Oduševio se kada je gost iz Ugande pomenuo Nikolu Teslu.

A Džef se godinama interesuje za život i delo proslavljenog srpskog naučnika. O njemu je učio u školi i puno zna. Džefa zanimaju fizika, elektromagnetizam, matematika, svojevremeno je, kaže, osvojio treće mesto na državnom takmičenju u Ugandi.

RAKIJA OD BANANA

Zna i za srpske fudbalere Nemanju Vidića, Baneta Ivanovića, a karijeru Novaka Đokovića prati još od 2007. godine. Srbija ima puno velikih sportskih imena u fudbalu, tenisu, košarci, navodi on, ali – u Ugandi svi znaju za Đokovića.

– On je veliko sportsko ime i pravi je ambasador vaše zemlje – ističe Džef, a onda se doseti, pa nam s ponosom pokazuje narukvicu koju je za njega od gumica, u boji zastave Ugande, specijalno za njega napravila Maša, kćerka Popovića.

Bio je i kod frizera, oduševio se salonom i ljubaznošću frizera, a ima i jednu specijalnu želju: da mu Pop (budući da je mašinac koji ume da napravi sve što vidi) kada opet bude u Africi, napravi lampek za pečenje rakije. Jer, za našu rakiju, kao i kad pomenemo devojke iz Srbije i njihovu lepotu, Džef neprestano uzvikujue „good, good, good“. Rakiju će, kaže, probati da pravi od banana, ananasa. Ako bude uspeo da je ispeče, eto nama u decembru prilike da probamo ukus Džefove rakije.

Dok je u Kraljevu, gost iz Ugande će, pored kulturnih znamenitosti (Hram svetog Save je već obišao, Žiča je, naravno, na spisku) poželeo je da u preduzeću „Mladi radnik“ vidi kako izgleda proizvodnja hleba. U preduzeću „San“ uveriće se kako izgleda proizvodnja mesnih prerađevina, danas je sa domaćinima na Mećavniku u Kusturičinom Drvengradu.

Upoznaće lepote obližnjeg Goča, obići sve što bude mogao pre nego što 1. juna krene nazad u svoju domovinu, gde ga čeka devojka. Planirao je, rekosmo, da u decembru opet bude gost u Kraljevu gde će, i kad ode, zauvek ostaviti deo sebe. Nekima će, poput Jasne, u međuvremenu silno nedostajati, koja ga je zavolela toliko da bi, kaže, mogla da ga usvoji. Kad neko kao Džef kaže da je ljubav koju za ljude ima kao prolećna kiša – sitno pada, ali preplavi obale, vi toj ljubavi koju dobijate od njega – možete samo da se prepustite.

I da poželite da i sami jednom vidite Afriku o kojoj Džef tako divno priča i u kojoj će zauvek biti dom kojem se vraća na kraju svih, pa i ovog putovanja koje su mu Popovići i Kraljevo ulepšali najlepše što su umeli.