3. jul 2017.
Na današnji dan 2015. godine umro je Slavko Panović, rodom iz Ratine, koji je u Čikagu duže od dve decenije bio predsednik najstarije organizacije Srba u Americi, a domovinu i naš grad uvek nosio u mislima i pomagao kad god je mogao
„Pre dve godine, na današnji dan preminuo je čovek kojem je srpstvo bilo iznad svega, što je tokom celog svog života dokazivao na delu. Bio je 22 godine predsednik najstarije nacionalne organizacije Srba – Srpske narodne odbrane (SNO) u Americi, dobitnik Ordena Sv. Save, Ordena SNO i Ordena Republike Srpske, bio nekoliko puta predsednik Crkveno-školskih opština u Čikagu, sarađivao sa svim srpskim organizacijama u Americi, nosio luču optimizma da će Otadžbina opstati i u teškim vremenima jer ima narod koji će je vratiti na pravi put, donosio stipendije Fonda Mihajlo Pupin kako bi omladina obnavljala Otadžbinu, verovao u svetlu budućnost i Srbije i Republike Srpske. Do poslednjeg dana svoga života. Njegovo ime je – Slavko (Bogdana) Panovć“. Sve ovo napisao je danas u znak sećanja na našeg zajedničkog prijatelja Slavka Panovića, Dragan Ćirić, Kraljevčanin, koji se posle života u Kanadi, gde je i sam bio predsednik SNI, vratio u rodno Kraljevo, da ovde živi i radi. Tada sam odlučila da i ovde na portalu (jer pre dve godine “Krug” nije postojao) objavimo tekst koji sam, kao dugogodišnji saradnik lista “Sloboda”, glasila SNO u Americi, napisala 2015. godine, opraštajući se rečima od Slavka. Njaviše zbog toga da i ostali građani Kraljeva znaju ko je bio Slavko Panović i kakav je bio taj čovek koji nas je u svetu predstavljao na način kojim možemo da se ponosimo zauvek..
Kada sa sveta nestaješ, u njemu ostaješ – koliko nedostaješ
5. jul 2015.
Koliko god da sam želela, danima nisam uspevala da pronađem reči da započnem svoj oproštaj od Slavka Panovića. Prelistavala sam našu prepisku, birala one mejlove u kojima je, kao niko drugi, čim bih poslala tekst, pod uslovom da ga je dirnuo u srce, umeo da mi odgovori sa nekoliko lepih reči. Poslednji put tako emotivno reagovao je 6. aprila ove godine, nakon što sam poslala tekst „Kad ljubav zatvori krug“. „Baš si me rasplakala… hvala Ti…“, napisao je. Tako, baš sa velikim „T“, tako je pisao taj Čovek sa velikim „Č“. U pitanju je bila jedna od priča iz Krfskog serijala, čitav vek stara neverovatna saga u kojoj se sudbina Đukića u više generacija preklapala sa sudbinama Krfljana. Dala sam sve od sebe da čitaocima dočaram lepotu ljubavi, od one čiji su akteri bili srpski vojnik Milivoje i lepa Grkinja Kaliopa, koji su se voleli početkom prošlog veka, do priče o njihovoj praunuci Mariji, koju je ljubav vratila na ostrvo predaka.
Ne volim kad dragi ljudi plaču, čak ni od radosti, pa sam mu odmah odgovorila: „Znaš kako kažu, dragi Slavko: čovek zna da bi ga sećanje na neke suze jednog dana moglo nasmejati, ali nikada ne pomišlja da bi ga sećanje na neke osmehe moglo rasplakati… Ovo je jedan od tekstova u kojima se dešavaju obe stvari… Znam da je za tri dana Tvoj rođendan. Neka bude da sam Ti poklonila ovaj tekst, kad ne mogu ništa drugo.“
Nisam znala da je taj rođendan Slavkov poslednji. Razmišljam kako nije slučajno što sam ga upoznala baš na dan Svete Petke, 27. oktobra 2000. godine, kada je prvi put posle četrdesetak godina, iz Amerike ponovo došao u majku Srbiju. Između ostalog da i manastiru Žiča, u ime Srpske narodne odbrane u Americi (SNO), pokloni tri polijeleja kupljena novcem, koji su prikupili Srbi na tom kontinentu. „Spojio“ nas je Dragan Ćirić, današnji tehnički urednik „Slobode“, kojem sam neizmerno zahvalna što je doveo Slavka Panovića u moj život. Sa predsednikom SNO napravila sam intervju za tadašnju Televiziju Kraljevo, ali su te kasete nažalost, odmah potom, izgorele u velikom požaru, pre emitovanja razgovora u kojem je Slavko nadahnuto govorio o Srbima u Americi, o organizaciji na čijem je čelu ponosno bio već šest godina, o svom životnom putu i o viziji koju je zacrtao: da doprinese, koliko god bude mogao, nacionalnom osvešćivanju našeg naroda, da neprestano poručuje kako su srpske škole rasadnici znanja, jer je „jedan Sveti Sava, jedan i nedeljiv srpski narod“
Nije mi odmah rekao da su mu se dopala pitanja, da je zadovoljan kako sam se pripremila za razgovor. Tek po povratku u Ameriku javio se telefonom da mi kaže kako sam dobila priliku da pišem za „Slobodu“.
„Kako ću ja to, kako da odavde znam šta će biti zanimljivo ljudima u Americi da čitaju?“, naivno sam pitala.
„Znaćeš!“, rekao je Slavko i prekinuo diskusiju na tu temu. Kao što je Sveta Petka zaštitnica žena, tako sam se i ja osećala zaštićenom od tog dana, vodeći računa da ga ne razočaram, da opravdam to što je verovao u mene i onda kada to sama nisam umela. Prošle godine mi je rekao da nikada nije zažalio što mi je pružio šansu. Bila je to godina kada je SNO u Americi, povodom veka svog postojanja, štampala knjigu „Priče iz Srbije“, čije je objavljivanje inicirao gospodin Đorđe Jovanović iz Vašingtona. Slavko je u predgovoru poželeo čitaocima da im moje „Priče iz Srbije“ budu tihi i stalni prijatelji zato što, kako je rekao, „umeju da zaustave vreme i da za trenutak ponesu tamo gde odavno nismo bili“. Znala sam da je i tom rečenicom Slavko tugovao za Srbijom, za onim što bi u njoj moglo i moralo da bude bolje, još uvek nije, a kad će – ne znamo.
Pomoć za Kraljevo
Bio je Slavko „naše gore list“, rodom iz Ratine, a Kraljevo i Srbiju je voleo uvek tvrdeći da „maćeha, koliko god da je dobra, ne može da se voli isto kao majka“. Obožavao je srpsku mladost, a najboljim studentima u Srbiji je deset godina, u ime svih članova SNO, svake godine na Svetog Savu u Beogradu, uručivao stipendije. O, kako je uživao u tom poslu, u druženju sa, kako je govorio najprogresivnijim delom akademske scene Srbije o čijim ćemo karijerama i uspesima tek biti u prilici da slušamo. Bio je u pravu.
Odmah posle zemljotresa, SNO u Americi donirala je Kraljevu 25.500 dolara za Zdravstveni centar „Studenica“, školu „Svetozar Marković“ i 20 najugroženijih kraljevačkih porodica, pomogla je SNO i ljudima iz poplavljenih područja. Drugi su pisali o tome koliko je predano i požrtvovano vodio najveću srpsku nacionalnu organizaciju na američkom kontinentu, koliko se uvek trudio da mu naši nacionalni interesi, pravoslavlje i tradicija budu vodilje na tom putu.
Posle više od dve decenije vođenja SNO, na Vidovdanskoj skupštini ove godine proglašen je za počasnog predsednika organizacije, koja je pre više od jednog veka na sebe, kako su to drugi već rekli, vođena idejom Mihaila Pupina na sebe primila krst spasa, a i danas ga nosi, svesna važnosti svog bitisanja.
Bio je Slavko prijatelj mnogim ljudima. Ako kažu da je svako kriv za sva dobra koja nije učinio, on je smeo čitavog života da bude bezbrižan: nije pomogao samo ako nije mogao. Znam da je bio divan unuk, sin, suprug, otac i deda. Znam da danas zbog njegovog odlaska tuguju mnogi koje je svojom dobrotom zadužio. Ne znam da li je, ali se nadam da je otišao spokojan, znajući da nigde nije ostavljao ožiljke, samo tragove, mnogo ih je.
Onog dana kada je trebalo da bude sahranjen, preračunavala sam razliku u vremenskim zonama između Srbije i Amerike. U 18 časova pogledala sam na sat, pomislivši kako je to – to, trenutak kada će njegovo telo biti predato majci zemlji. Sa obližnje crkve gromko su odjeknula zvona. „Dragi Slavko, neka ti je laka zemlja!“, pomislila sam, ali ni taj mi znak nije bio dovoljan da mu ovozemaljski život, koji je toliko voleo neće nedostajati. Sutradan, opet sam otišla do crkve, da zapalim sveću za pokoj njegove duše. U trenutku kad je sveća zaplamsala zvona su ponovo odjeknula!
„Razumem, dragi Slavko, miran si i spokojan, učinio si za života toliko toga da u tvoj večni mir niko od nas ne treba ni da sumnja“, naglas sam rekla.
Život ne predstavljaju dani koji su prošli, već oni koje smo zapamtili. Gde smo ih proveli, s kim se družili, kakvi smo ljudi bili – to je ono po čemu ćemo se uvek razlikovati, na ma kojem kraju zemljine kugle živeli. Hvala dragom Slavku što je 15 godina, iako na drugom kraju zemaljske kugle, bio deo i mog sveta, što je svaki tekst čitao svestan da treba da ga pohvali ili pokudi, da bih u sledećem mogla da budem motivisanija i bolja. Do sada, samo jedan tekst nije video, a taj osećaj – već mi nedostaje. Ovo je drugi i bilo mi ga je, od svih drugih tekstova za „Slobodu“, najteže napisati. Biće ih, nadam se, još puno, ali će nedostajanje rasti, toliko me je zadužio. Nikada ne boli rastanak onoliko koliko, posle njega, boli ona neobjašnjiva praznina, opet sam se uverila.
Kažu, kada sa sveta nestaješ, onda u njemu ostaješ – koliko mu nedostaješ. Znao je Slavko to. Nije lako živeti i posle smrti. Neki ljudi na to potroše čitav život, a on je to od srca činio.
M. M. Dabić
